Njima treba još mrtvih

„Stigli smo“, rekao je dovoljno glasno, ali nikakvog odgovora otpozadi nije bilo. Ni u retrovizoru nije video saputnika. Otvorio je vrata, izašao, otvorio zadnja leva… Svakakve je vozio i svašta video u svojoj karijeri državnog vozača, ali ovako nešto – nikad! Izvaljen na levu stranu, sa desnom rukom skoro na podu, na zadnjem sedištu audija spavao je Radomir. Nema ni pola sata kako je na Novom Beogradu ušao u kola, a evo spava tako dubokim snom da Kosti bi žao da ga budi. Pogledao je na sat – dvadeset je do deset – ali je gospodin Radović, koga je noću slušao na Slobodnoj Evropi, iako mrzi Amerikance, sigurno kasno zaspao. Možda uopšte i nije spavao posle noćašnjeg bombardovanja Televizije…

„Gospodine Radoviću, gospodine Radoviću…“

Radomir otvori oči, pridigne se sa sedišta.

„Gde sam to?“

„Na fakultetu, gospodine Radoviću, stigli smo“, odgovorio je vozač. „Zaspali ste, baš, duboko.“

„Fakultetu!? Kakvom fakultetu?“, pitao se Radomir zevajući.

„Tehnološkom, ajte polako – čeka vas Ministar“, govorio je tiho vozač držeći otvorena zadnja leva vrata.

Radomir se lagano izvlačio iz kola i usporeno, kao da stupa u neku slow motion realnost, gledao i shvatao gde je i zašto ga je Kosta, vladin radikalski vozač, tu dovezao. Od kada je NATO polovinom aprila jednim projektilom razneo deo zgrade vlade u kome je bilo Ministarstvo informisanja – Ministar je ulazio u vladu samo kada mora. Klaustrofobični separe bez prozora, nalik na građevinski kontejner, u prizemlju Tehnološkog fakulteta, zamenio mu je kabinet u Nemanjinoj 11.

„Jel imate mobilni sa sobom?“, pitao je Ministar.

„Imam“, rekao je Radomir i iz džepa „vijetnamke“ izvadio nokiju.

„Izvadite bateriju.“

„Zašto?“

„Samo vi izvadite, biće vam jasno“, rekao je Ministar i iz fioke stola izvadio svoj mobilni pokazujući da je i iz njega izvadio bateriju. „Mogu da vas prisluškuju i kada vam je mobilni isključen.“

Radomir je izvadio bateriju iz nokije.

„Mogu, pa šta? Ono što bi njima bilo važno da čuju, ja preko telefona neću ni reći.“

Ministar je pružio ruku i Radomir mu je dao mobilni. Stavio ga je u fioku i zatvorio. Zatim je duboko uzdahnuo, okrenuo glavu u stranu i nastavio da se bavi nečim što ga je mučilo.

„Kupatilo vam je jedino mesto u stanu odakle možete s nekim da razgovarate telefonom, a da vas ne čuju. Pustite vodu i pričate.“

Radomir je gledao Ministra i donekle ga sažaljevao. Noćas ga je video u mraku ispred ruševina u Aberdarevoj. Delovao je usamljeno i izgubljeno, a sada još gore – poraženo i uplašeno. Od kada su ga natovci, pokazno i preteće, ostavili bez kabineta u vladi – jedino mu paranoja dobro napreduje. On, radikal koji se sa skupštinske govornice drao da će za jednog Srbina ubiti stotinu Muslimana – zavukao se u mišju rupu na Tehnološkom fakultetu – odakle se organizovano brani vađenjem baterija iz mobilnih telefona.

„E, moj Ministre! To što si paranoičan, nije dokaz da te i ne jure“, prisećao se Radomir stare Kisindžerove maksime.

„Majka mi je noćas bila u Televiziji“, rekao je tiho Ministar.

„Molim? Gde ti je bila majka?“, zapanjen je Radomir i jedva se seti da je Angelina Vučić urednica u Informativnom programu Televizije.

„Kažem vam, bila je noćas u Televiziji.“

„Bila? Zašto je nisi izveo?“

„Zato što nisam znao“, govorio je isprekidano Ministar. „A vi? Jeste li vi znali?“

„Šta – jesam li znao?“

„Jeste li vi znali da će NATO noćas bombardovati Televiziju? Jeste li znali?“

Radomir se mršti, okleva… Biva mu jasno da pred sobom ima – ne poniženog ministra, koji ne zna ono što neki drugi znaju – koliko duboko povređenog sina, koji bi da umiri savest.

„Ja da sam znao“, kaže Radomir, „došao bih, stao tamo negde ispred ulaza u Aberdarevoj, i drao se iz sve snage da ljudi ne ulaze, da su mete… da će ih zlikovci pobiti. Svako normalan bi to uradio… A ovo, ovako – sad će još ispasti kako niko nije znao da će NATO bombardovati Televiziju!“, Ministar ga prekida:

„Nisam rekao da niko nije znao. Ja nisam znao, ali znam ko jeste!“

„A tako. Ko je znao?“

Ministar grize usnu…

„Znao je Komrakov, znao je Milanović… Znao je debeli Rica, i onaj Janković, sekretar. Znao je Vojvodić“, odmahuje glavom. „Znate šta je taj uradio?“

„Ne znam.“

„Vojvodić je došao i izveo ćerku Nataliju. Došao je i izveo je, a nikome ništa nije rekao…“, Radomir ga prekida:

„Svi oni su znali – a ti nisi znao?“

Ministar diže glas, gotovo viče:

„Da, ja nisam znao, šta vam je tu čudno? Ja nisam znao, ali kažem vam ko jeste znao.“

Gledajući ga ispitivački, Radomir mu uzvraća krajnje mirno.

„Majka ti je unutra – oni znaju i izvode svoje – a ti ne znaš! E, pa, Ministre – tu se postavlja jedno krupno pitanje.“

„Kakvo? Da čujem…“, sve je nervozniji Ministar. „Kakvo pitanje?“ Radomir ga gleda i premišlja se. „Kažite, hajde, kakvo se to krupno pitanje postavlja?“

„Možda i nije toliko krupno, ali je logično“, kaže Radomir ne shvatajući da se Ministru sve vreme obraća na „ti“. „Šta ti radiš u toj vladi?“

„Molim?“

„Pitanje koje moraš sebi da postaviš glasi: šta ti radiš u toj i takvoj vladi?“

Ministar ga gleda, pa okrene glavu u stranu…

„Kako – šta ja radim u vladi? Šta vam to znači?“

„Majka ti je u Televiziji“, naglašava, „noću! – a ti i ne znaš, jer ti niko i ne kaže – da će i kada će NATO koknuti Aberdarevu!? Nešto tu debelo ne štima – nešto je čudno?“

„Ništa tu nije čudno – rekao sam vam da nisam znao… I nemojte sada tu da mi držite lekcije – rekao sam vam i ko je znao.“

„Ok, Ministre, kako ti kažeš. Rekao si mi…“, naglašava i pokazuje prstima: „Komrakov, Milanović, Vojvodić, Rica…“

„Nema potrebe da me podsećate, znam šta sam rekao…“

„Ne podsećam te, samo se preslišavam za noćas.“

Ministar se u trenu ukoči:

„Šta za noćas?“

Radomir širi ruke i sleže ramenima…

„Reći ću ključnu informaciju – ko je znao da će NATO bombardovati Televiziju.“

„Ne, nećete reći ništa! Ne smete to da uradite, ni da pomenete bilo koga! To da vam je jasno!“, vikao je Ministar, a iz njegovih reči izbijalo je više straha nego pretnji. „Ne smete to, i razumite kada vam kažem!“

Radomira nervira ton kojim mu se Ministar obraća.

„Jel ti to meni naređuješ? Pretiš, šta?“

Ministar stane na korak ispred njega.

„Ne pretim vam“, gledaju se netremice. „Vičem jer ste nerazumni, jer ne znate… Ako to uradite, ako pomenete imena – zapamtite – moglo bi vam to biti poslednje što ste rekli! Ne pretim, opominjem vas – imate decu!“

Nekoliko trenutaka su se ćutke gledali. Ministar je par puta klimnuo glavom. Zatim je kažiprst leve stavio na usta, a palcem desne je upirao ka plafonu, aludirajući na vladajući bračni par:

„NJima treba još više mrtvih“, rekao je tiho naglašavajući svaku reč. „Nikada im dosta mrtvih!“

Radomir ga je ćutke gledao osećajući umor koji ga lagano vuče u san. Pomerio se s mesta i protresao glavom, ne bi li povratilo budnost. Uveren da ga je ostavio bez teksta, Ministar je iz fioke stola izvadio i pružio mu nokiju…

„Stavite bateriju kada budete u kolima.“

„Ne brini, Ministre“, smeškao se ironično Radomir, jedva obuzdavajući prisilnu misao u glavi. „To što si ti paranoičan – ne znači da te i ne jure.“

***

Na zadnjem sedištu audija Radomir nije prestajao da u glavi vrti pitanja na koja nema odgovore. „Šta mu znači – da njima nije dovoljno mrtvih? Ili ono – da bi mi to moglo biti poslednje što sam rekao? Što sam rekao – šta? Imena zlikovaca koji su znali, kojima je rečeno da će i kada će Televizija biti bombardovana. Zašto je toliko opasno ako samo i pomenem – Komrakov, Milanović, Ristić, Vojvodić? Da, da – zato što bi onda i neko od njih rekao – ko je njemu rekao – i kakav je zadatak dobio.“

SUTRA: Krici tek rođenih beba

Beleška o autoru

Rade Radovanović je novinar i dramski pisac. Autor je više od hiljadu radijskih i televizijskih emisija. Kao novinar i urednik radio je u Radio Beogradu, Radio Slobodnoj Evropi, TV 5, TV Avali… Bio je dopisnik i kolumnista WDR Koln, Deutsche Welle, NRTV Studio 99, Al Jazeera… Jedan je od osnivača i urednika lista DANAS. Autor je drama: „Original falsifikata“, „Leptirov san“, „Kosovski tribali“, „Mit o pobedi“. Autor je scenarija za film „Original falsifikata“, koji je 1991. kao jugoslovenski predstavnik bio nominovan za Oskara. Boreći se protiv rata u Jugoslaviji i totalitarnih režima u Srbiji – osnivao je sindikate, udruženja, NVO, partije – i organizovao štrajkove i demonstracije. NJegov roman „Smeh pod vešalima“, čija poglavlja objavljujemo u feljtonu, nedavno je izdat gotovo istovremeno u Srbiji, na Kosovu (na albanskom) i u Hrvatskoj.