Noć u kojoj su sve krave crne

Ova predrasuda je opasna za opoziciju, dok je za vlast ona idealna budući da je ova predrasuda ukorenjena pretežno u ljudima koji ne podržavaju aktuelni režim. To je eho razočarenja, apatije i pogubnog puta u apolitičnost. Efekat ove predrasude je da ne dođe do promene režima, odnosno da sve ostane isto – režim da bude režim, opozicija da bude opozicija.

Iako se čini da je nastanak ove tvrdnje spontan, da je to stvar zdravog razuma, zapravo je tvrdnja stvorena pre svega putem režimski kontrolisanih medija. Glavni kreatori su razni „politički analitičari“, „marketinški stručnjaci“ i slični režimski kolaboracionisti koji se u retkim trenucima kada ne podržavaju otvoreno Aleksandra Vučića, dohvate čitave plejade relativizacija – tako je bilo i za vreme prethodne vlasti, tako je svuda u svetu, ranije je bilo još gore i slično. U tom smislu, cilj rečenice „svi su isti“ je dvojak.

Sa jedne strane, potrebno je glasače vlasti umiriti i reći im da je ono što je sada loše nekada bilo i još gore ili makar podjednako loše.

Sa druge strane, one koji nisu glasači vlasti treba uveriti da je tako bilo i ranije, ali da je tako i svuda na svetu, pa onda i nema potrebe da glasaju za opoziciju jer to nije moguće promeniti. Dakle, reći „svi su isti“ ne znači konstatovati aktuelno stanje stvari. Ono znači ne uticati da se stanje stvari ikada promeni.

Prema tome, ovom rečenicom se podstiče apolitičnost, apatičnost, odsustvo bilo kakve političke volje i akcije. Pošto se unapred zna da su svi isti, onda nije potrebno ni da se građani informišu niti da uzmu učešće u svim onim procesima koji se započinju vrlo učestalo. To jest, svaki pokušaj opozicije i pre nego što on otpočne treba otpisati. Kao što možete videti, sve to pre svega utiče na one koji nisu zadovoljni stanjem u državi. Pa osim toga što ih pasivizira, pruža im se i osećaj moralne čistote, stvara se utisak da su svi u politici prljavi, a oni koji su „izvan“ politike su čisti i moralni pobednici.

Zapravo, niko ne može biti izvan politike. Upravo reći „svi su isti“ znači predati se na milost i nemilost odlukama vlasti, prepustiti svaki otpor, svaku ideju o drugačijem toku stvari, svaku borbu za pravdu i slobodu. Konkretno rečeno, to znači svesti se na robovski položaj, sa tom razlikom što robovi nisu ni imali politička prava, a u ovom slučaju se građani sami tih prava odriču i taj minimum učešća u suverenitetu prenose na organe vlasti.

Tim činom se omogućavaju sve one loše stvari koje se redovno događaju i ostavljaju trajne posledice na funkcionisanje naše države. Svoj deo odgovornosti treba da preuzmu i oni koji nisu ništa učinili da do toga ne dođe. A ta odgovornost je toliko velika da niko to breme ne bi mogao da nosi i zbog toga mora raditi na promeni.

Najmanje što se može učiniti jeste biti što informisaniji i na izborima glasati za promenu vlasti. Naravno, ovo nije dovoljno i poželjno je više od toga, ali ovo je zaista minimum, uslov svih uslova da se u ovoj zemlji za početak promeni režim koji dokazano radi na uništavanju zemlje.

Promena je moguća! Protesti koji su počeli u novembru prethodne godine su najbolji primer za to. Politički teren je živa stvar koja se stalno menja, za pola godine se taj teren promenio više nego za nekoliko prethodnih godina. Narod je dokazao da je moć u njegovim rukama i da isključivo od njega zavisi budućnost Srbije. Uspeli smo, napokon, da osetimo bar malo pravde primoravajući Simonovića, Jutku i Babića na ostavke.

Pod pritiskom protesta je režim počeo da se bavi dugom u švajcarskim francima i „Tijaninim zakonom“ kao i saniranjem štete od poplava.

Ako smo malo pravde osetili, borba za slobodu nam tek predstoji. Pre svega za političke i medijske slobode koje su na nezapamćeno niskom nivou. Pošto se u Srbiji demokratija pretvorila u tiraniju većine, država u volju jednog čoveka, a institucije u privatni posed malobrojnih moćnika, prostor za delovanje se suzio i on je trenutno oličen u vanparlamentarnoj borbi opozicije u jedinstvu sa narodom širom ulica Srbije i u zonama slobode. Vanparlamentarna borba nije izbor, opozicija je na nju prinuđena i svi zajedno se moramo boriti za uslove koji će omogućiti slobodne i poštene izbore na kojima će doći do promene vlasti.

Zbog toga je neophodno da opozicija čuje glas naroda i povike za jedinstvom. Da stane u jednu kolonu i zajedničku listu koja je jedini odgovor zahtevima građana i jedina šansa da se režim koji zloupotrebljava mehanizme vlasti pobedi i privede pravdi. Upravo je dokazivanje da nismo svi isti moguće izvesti tako što ćemo svi shvatiti da naše razlike moraju da se stave po strani, dok ne stvorimo uslove za političke razlike vladom stručnjaka.

Demonstracijom jedinstva, snage, novih ideja i konkretnih rešenja za promenu sistema, svi zajedno pravimo bolje uslove, ali i pravimo i bolje nas same. Kroz zajedničku borbu se menjamo, ispravljamo greške iz prošlosti, menjamo neke zastarele i prevaziđene stavove. Samo na taj način možemo probuditi nadu da je boljitak zaista moguć, da ljudi neće masovne napuštati našu zemlju. Jer u suprotnom, ako do promena ne dođe, onda će u Srbiji zaista svi biti isti, isti u želji da odavde zauvek odu.

Autor je član Predsedništva Stranke slobode i pravde