Noćna mora za po kući

U fudbalu se na svašta oguglalo i vlada neka vrsta tihog mazohizma pred verovatnu euforiju pred Katar, u vaterpolu se istrpi po neki retki neuspeh, rukomet je arhiviran u smislu ambicija, lagano to postaje i muška odbojka.

Košarkaši se decenijama unazad prate na velika takmičenja sa manje ili više euforije, u poslednje vreme, nažalost, euforija se tokom turnira pretvara u depresiju, od zanosa obično biva patos.

Daleko je nacionalni tim od „evropske noćne more“ što je bio onomad, bilo je više neuspeha, a ovde se ni srebro u košarci ne smatra uspehom, zlato je san, opsesija, „realno“ očekivanje, iako ga nije bilo još od Indijanapolisa pre 20 godina.

U Češku i Nemačku su ispraćena tri MVP-a, uz Jokića, Micića i Kalinića, tu su bili i prekaljeni evroligaški igrači Milutinov, Lučić, Gudurić, a svi pod dirigentskom palicom baš Svetislava Pešića, koji je za kormilom bio i te 2002.

Odsutni su bili samo Teodosić (odlukom selektora), te Bogdanović, Bjelica, pa i Nedović (silom povreda).

Ipak u Pragu je sve bilo veselo, da bi se na putu ka Berlinu očigledno drama pretvorila u tragediju, kako je shvaćen čudan ali zaslužen poraz od „ničim izazvanih“ Italijana.

I javnost opet traži „glave“, a ne uzroke.

Biće verovatno i Pešić bivši, kao što su to postali i Kokoškov, i pre toga Đorđević.

Odlaze oni od kojih bolje nemamo, bez objašnjenja i obrazloženja.

Ostaje samo „noćna mora“, ali za po kući.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.