Zvezda i Partizan su razočarali svoje navijače, a orgijanje „delija“ običnog građanina kome je stalo do ugleda svoje zemlje. Čekajući revanš utakmicu trener Partizana prikuplja stvari za svoj kofer. Mi koji sačinjavamo sportsku pa i nesportsku javnost jurimo u kiosk za novine da saznamo najnovije detalje… Čitaju se ekspertske izjave za objašnjenje neuspeha, intervjui aktera ove nacionalne drame, očekuju se nove reakcije „delija“ i „grobara“.
Kažu „Sport je odraz društva, njegovo ogledalo“. A naše veliko ogledalo se razbilo. Usitnila nam se država, istanjili nam se novčanici, nema para ni za burek a kamoli za budžet Zvezde i Partizana. Čim neko da pet-šest golova, ili odbrani jedan penal pretvara se u robu za prodaju da bi ostalima u klubu bilo za dresove i autobus do Čačka. Odigramo godišnje dve-tri utakmice u Evropi i to protiv neke „sitnarije“, a ta ista „sitnarija“ bez ikakvog respekta nas pošalje kući. Zatvoreni su nam stadioni Madrida, Londona, Pariza, Barselone… Gde sad da Pavlovići i Božovići nauče golmanska istrčavanja, Tutorići ispucavanja ispred gola, kad na stadionu sve vri, a oni da sačuvaju hladne glave? Stadion Čukaričkog nije više dovoljna „učionica“ za viši fudbalski uzrast?
E sad, kad se i u našoj sredini „desi“ s vremena na vreme jedan Stanković, Vidić ili neki mladi Tošići ili Ljajići, otkupe ih bogati klubovi, gde pola fudbalske noge jedne njihove zvezde vredi koliko desetogodišnji budžet našeg prvoligaša.
Šta da se radi? Opet Jovo nanovo: Trenira se, „krpe“ se ekipe, ubacuju se neki novi klinci, kuju se snovi evropski, sve do nekog Kipra i Slovačke. Onda razbijamo što još razbijeno nije, kritikujemo, menjamo trenere (to je najlakše), uprave, zacrtavamo nove ciljeve i visine nesvesno se pripremajući za budući debakl još bolniji i dublji.
Nismo shvatili da mi više „ne boksujemo“ u istoj kategoriji kao nekada. Kad se malo razmisli, možda sve to i nije baš tako loše. Verovatno nam je neko, ili smo mi sami sebi „prepisali“ takvu „fudbalsku terapiju“.
Dok debatujemo da li Jokan treba da ode ili ne, dok komšiji preko ograde demonstriramo golmansko istrčavanje na visoke lopte, dok sastavljamo idealne ekipe naših miljenika, dotle ostavljamo na miru predsednika, ministre, vladu, zaboravljamo da nismo išli na odmor ovog leta, da ćemo u septembru najverovatnije izgubiti posao u odeljenju za urbanizam u opštini, i da ne nabrajam u nedogled sve te životne „sitnice“.
Ali, biće slavlja uskoro: dolaze Francuzi u septembru. Dobro, nemamo klubove za Evropu, ali imamo reprezentaciju za Mundijal. Kad se sastanu Vidići, Stankovići, Antići očerupaćemo te prepotentne „galske petlove“. Od Marakane do Terazija ulice će biti zasute njihovim perjem.
Srbija… Srbija… Glava nam je i dalje u oblacima, jedino ne valja što ne vidimo da su nam noge u blatu, da ne kažem u nečem drugom.
Dragan Kotarac, Požega
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
