Nos unutra, ruke napolje

Nisam čitao profesorova razmišljanja ili sugestije, ali, kako sam razumeo pisca polemike, on je protiv tzv. koncepta samoupravne nauke koju „zagovara“ gore navedeni profesor. Uvaženom savetniku postavio bih nekoliko pitanja, izbegavajući u ovom momentu komentar.

1. U početnom delu teksta spominje se termin autonomija visokog obrazovanja i nauke, kao i koncept upravljanja naučnoistraživačkih organizacija.

Trivijalno pitanje glasi: da li je koncept autonomije visokog obrazovanja i nauke identičan konceptu naučnoistraživačkih organizacija? Ili jednostavnije: da li se tu radi o istom modelu autonomije?

2. Kaže se: „osnivač instituta (pretpostavlja se da se radi o naučnoistraživačkom institutu) transparentno preuzima odgovornost za upravljanje institutom bez narušavanja autonomije naučnog rada“, da bi se zatim citiralo da „naučna ustanova samostalno odlučuje o svom uređenju i radu u skladu sa zakonom“ tj po interpretaciji pisca teksta „ustanova samostalno odlučuje o svojoj nastavi i istraživanju a upravne funkcije preuzima osnivač (džava ili privatnik). Iz prava svojina sledi pravo upravljanja.

Pitanje: da li se ovde misli da su organizaciona (upravna) i finansijska autonomija i institucije dominantno pravo osnivača?

3. Koliko sam razumeo, prof. Radovanović se zalaže da u upravnim odborima instituta postoji odnos 1:3 (1/3 predstavnika vlasti i 2/3 unutrašnjih predstavnika). To se ovde identifikuje kao“ samoupravni koncept“. Država daje sredstva i gleda šta se radi, ili u slobodnoj interpretaciji „nos unutra, ruke napolje“.

Pitanje: Da li to znači da bi ovakav model unazadio upravnu i finansijsku autonomiju visokoškolske ustanove ili naučnog instituta? Pretpostavljam da ne postoji evropska država (država EU) koja ima ovakav koncept?

Ili pitanje: da li bi se ugrozila kompetentnost visoko obrazovne i naučne ustanove ukoliko bi se „organi upravljanja i poslovođenja“ birali i razrešavali unutar same institucije (diskreciono pravo), a resorno ministarstvo samo potvrđivalo odluku?

4. Dalje se nastavlja: „ako neko želi u Evropu (EU), onda bi trebalo da preduzme neka njihova rešenja“, te se upućuje da se vidi „kako je rešen odnos autonomije i upravljanja obrazovnih i naučnih institucija“.

Pitanje: Koliki je stepen organizacione i finansijske autonomije evropskih državnih univerziteta i da li su svi oni ustrojeni po istom principu?

Autor je bivši rektor Univerziteta Niš