Nova dimenzija borbe za Kosovo

Da bi se bilo fer, međutim, valja pogledati izbalansirano razloge zbog kojih je ovaj sporazum potpisan. Reč je o činjenici da je organizovani kriminal glavni bezbednosni problem na Kosovu, te da je najveći broj počinilaca dela organizovanog kriminala u vezi sa trgovinom drogom ili ljudima, na teritoriji zapadne Evrope, od svih koji se klasifikuju kao „državljani Srbije“, među kosovskim Albancima. Taj trend je prisutan od pre proglašenja nezavisnosti, pa je tako, prema statistici švajcarske policije objavljenoj krajem devedesetih godina prošlog veka, u jednoj fazi tranzicije istočne Evrope češka prestonica Prag bila „heroinska prestonica Evrope“, sa najnižom cenom grama heroina na Kontinentu, a glavni distributeri bili su „Jugosloveni“ sa teritorije Kosova. Kontrola kretanja ljudi i robe između teritorije Kosova i teritorije Srbije za Evropu je bezbednosni imperativ, pa je stoga, uprkos ustavnim kontroverzama koje kritičari obilato iznose, taj sporazum za Tadića, Dačića i ostale jednostavno bio jednako neizbežan kao što bi bio za bilo koju drugu vladu. Dakle, moramo biti fer.

Druga dimenzija ovog sporazuma Beograd -Euleks leži u činjenici da se takozvana „borba za Kosovo“ može voditi na bar dva paralelna koloseka. Jedan kolosek je onaj koji je usvojila zvanična Srbija od početka pregovora o statusu Kosova, i on je zasnovan na međunarodnom pravu. Taj kolosek je kompoziciju doveo tu gde ju je doveo. On je nesporno rezultat dobrih namera, i nesporno je velikim delom validan, ali u praksi se pokazao neefikasnim.

Drugi kolosek je bezbednosni: On je zasnovan na saradnji sa Evropom u pitanjima bezbednosti od organizovanog kriminala, polazeći od tačke slaganja Srbije i Evrope u pogledu toga da Kosovo jeste jedan od glavnih izvora organizovanog kriminala u čitavoj Evropi. Donedavno Kosovo nije ni imalo formalno konstituisan državni budžet, a imalo je Vladu, parlament i niz javnih službi. Pored toga, do danas na Kosovu faktički ne funkcioniše savremen sistem naplate poreza, koji je glavni mehanizam za punjenje budžeta, već se on popunjava na najelementarniji poznati način: naplaćivanjem carina na robu koja se uvozi. Stoga je sasvim jasno da je novac za samo funkcionisanje kosovske države prilično dugo dolazio iz „crnih“ ili „sivih“ izvora, to jest iz poznatih delatnosti organizovanih kriminalnih grupa. Pretnja od organizovanog kriminala je daleko efektivniji pristup „borbi za Kosovo“ od međunarodnog prava, i moglo bi se čak zaključiti da je potpisivanje sporazuma o saradnji policije Srbije i Euleksa korak napred u tom smeru. Dakle, i u ovom drugom aspektu moramo biti fer.

Zašto bismo bili fer, i da li to znači da se automatski politički slažemo sa Vladom Srbije? Postoje bar dva razloga za prvo, i bar dva odgovora na drugo pitanje. Prvi razlog da budemo fer je u činjenici da iskreno interesovanje za Kosovo pre svega podrazumeva želju da se pronađe polje za saradnju sa Evropom da bi se na Kosovu zaštitili ljudi, i da bi se povećao profil institucionalne saradnje Srbije sa Evropom u odnosu na Kosovo. Drugi razlog da budemo fer je u tome što ne postoji razlog da smatramo da su oni koji su ovaj sporazum potpisali manji patriote od onih koji ga nisu potpisali, iz prostog razloga što je njegovo potpisivanje zauzimanje neke vrste zajedničke kontrolne pozicije sa Evropom u odnosu na Kosovo. „Borba za Kosovo“ u ovom trenutku pre svega bi trebalo da bude borba za očuvanje kvaliteta života ljudi na Kosovu, Srba ali i drugih ljudi, a to se ne može postići ratnim pokličima, već to jedino može omogućiti Evropa. Bez Evrope, od „borbe za Kosovo“ nema ništa.

Dva odgovora na drugo pitanje, da li se time što smo fer automatski slažemo sa Vladom Srbije, jesu sledeća. Prvi je taj da treba biti fer uvek, pogotovo kada se sa nekim ne slažemo. Drugi je taj da i kada se sa nekim generalno ne slažemo, to ne znači da ne postoje pojedinačni elementi u kojima se možemo složiti. A oba elementa su sadržana u jednostavnoj činjenici da nam, u savremenoj demokratiji, pogotovo kada se sa nekim politički ne slažemo, nije dopušteno, a ne bi trebalo ni da nam je svojstveno, da tog nekog mrzimo. Jer, možemo biti sigurni da nas naše slaganje ili neslaganje ne čini većim patriotama od nekog drugog. Tek tada razuman i tolerantan dijalog političkih neistomišljenika postaje mogućan bez uzajamnih obračuna. Na to je sada, više nego ikada, potrebno podsetiti srpsku političku javnost.

Autor je direktor Centra za bezbednosne studije iz Beograda