Nova platforma

Postoji opšta saglasnost i pravnih stručnjaka i političkih analitičara da ono neće biti jednoznačno ni za jednu ni za drugu stranu. Ako se tome doda da ono takođe nije obavezujuće i da se može očekivati da će obe strane da ga tumače u svoju korist, verovatno je uputnije da se srpska državna politika usmeri, i to bez odlaganja, na traženje odgovora na pitanje: a, šta dalje.

Zdrav razum upućuje, pre svega, na kritičku analizu dosadašnje politike i aktivnosti vođenih za njenu implementaciju. Usuđujem se da ustvrdim da ona nije bila ni pravovremena ni adekvatna težini problema niti je u dovoljnoj meri bila usklađena, posebno prema onim međunarodnim akterima koji nisu bili na našoj strani. Nova demokratska vlast dugo je oklevala sa utvrđivanjem politike i poduzimanjem adekvatnih aktivnosti u rešavanju problema KiM. Nije išla u susret problemu već se bavila posledicama. Nažalost, usvojila je pogrešnu legalističku platformu koja je neminovno vodila iscrpljujućim aktivnostima diplomatije bez značajnijih pozitivnih rezultata. Nije nam trebala ni prevelika „pobednička euforija“ u GS OUN oko angažovanja MSP za dobijanje savetodavnog mišljenja MSP o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti, jer se moralo znati da nam ono neće biti od velike pomoći. Verujem da nam čak ni vođenje spora sa zemljama koje su inicirale i priznale nezavisnost KiM ne bi puno koristilo. MSP bi najverovatnije mogao presuditi da je priznavanje nezavisnosti suvereno pravo svake države ne upuštajući se u meritorno odlučivanje da li je proglašenje nezavisnosti legalan čin ili ne. Posebno pitanje je eventualna tužba protiv nekih zemalja članica NATO zbog bombardovanja Srbije.

Bilo kako bilo, tu smo gde smo, a važnije od kritika (ne i od analize učinjenog) svakako je šta i kako dalje. Nije nebitno insistiranje na nacionalnom i državnom identitetu, u kontekstu realizacije „najznačajnijeg strateškog cilja“ učlanjenja u EU, sa jedne i sve učestalijeg zaklinjanja „nikada nećemo priznati nezavisnost KiM“ na drugoj strani. Insistiranje na „identitetu“ je nešto novijeg datuma, a da bi ono dobilo širu podršku i na unutrašnjem i na spoljnjem planu trebalo bi istovremeno biti jasnije šta pod tim podrazumevamo, oslobođeno mitova i prevelikog uticaja crkve. Dosta nam je do sada bilo mantri koje ništa nisu značile niti su bile delotvorne. Taj „identitet“ ne bi smeo doći u koliziju sa pravilima i kriterijumima onih (dakle EU) od kojih tražimo da budemo deo njihove porodice. A, zna se, jedan od veoma bitnih tzv. Kopenhaških kriterijuma za članstvo u EU je normalizacija i sređivanje odnosa u regionu.

Nije očekivati, mada ni to ne treba isključiti, da će uslov za prijem u EU biti priznanje „države, kvazidržave Kosova“ ili bilo kako da je nazovemo, ali normalizovanje odnosa sa takvom „tvorevinom“ biće uslov uslova. Naći će se opet „neka Holandija“ sama od sebe ili „podmetnuta“ od administracije EU da postavlja ovakav ili slični uslov. Da bismo izbegli zamke na „evropskom putu“ krajnje je vreme, čak i ne čekajući mišljenje MSP, da se državno rukovodstvo, ne plašeći se sutrašnjih izbora, ozbiljno pozabavi dogradnjom skupštinske Rezolucije o KiM i platforme proizašle iz nje, pa i amandiranjem nekih ustavnih odredbi. Insistiranje na „paralelnom koloseku“, pod sadašnjim uslovima zacementiranog legalizma, teško da nam može proći. Ako nagovešteni „fleksibilniji pristup“ predsednika Tadića ide u tom smeru, njega treba hrabro razraditi i početi primenjivati u praksi. Naravno, nije mi ni na kraj pameti da zastupam i podržavam ekstremna mišljenja a la dizanje ruku i odricanje od povratka južne srpske pokrajine u ustavnopravni sistem države Srbije, ali treba ići korak po korak.

Pri ovakvom razmatranju i argumentaciji proizilazi da se, što pre to bolje, mora uspostaviti dijalog sa albanskim političkim predstavnicima o pitanjima od životnog interesa za sve građane na KiM, a posebno Srbe. Brojna su otvorena pitanja koja traže adekvatna rešenja, čije bi nas nabrajanje odvelo daleko, ali njihov inventar treba napraviti. Pogrešno je insistiranje države Srbije na ponovnom otvaranju dijaloga o rešavanju statusa KiM sve dotle dok je Rezolucija SB 1244 na snazi, koja je reafirmisala teritorijalni integritet SRJ, odnosno Srbije kao pravne naslednice. Druga je stvar što država Srbija nema faktičku vlast na KiM, ali se ona i ne može uspostaviti insistiranjem na ponovnim pregovorima o statusu dok država Srbija ne ojača ekonomski i stekne više prijatelja u svetu. Treba, međutim, pokušati otvoriti dijalog o problemima živih ljudi i imovine na KiM, bez isticanja državnih obeležja. Naravno, nova platforma, koja bi ukazala na ogromne probleme i realistične pravce njihovog rešavanja, na osnovama očuvanja mira i bezbednosti u regionu, morala bi dobiti široku podršku u međunarodnoj zajednici da bi ona primorala albansku stranu na kooperativnost. Biće to težak i dug put, a primarni uslov našeg uspeha u tom pitanju biće da uspostavimo unutrašnji politički konsenzus i još važnije, ekonomski ojačamo Srbiju kao kredibilnog partnera u međunarodnoj zajednici koga će biti teže ucenjivati i uslovljavati.

Autor je ambasador u penziji