Nova Plišana (r)evolucija stiže

S jedne strane, sećanje raduje jer se radi o jako uzbudljivom trenutku u srpskoj istoriji.

Devetog marta je došlo do sukoba između pobunjenog naroda, željnog promene i policije koja je predstavljala sistem koji neće da se menja.

A s druge strane, osećam se dosta tužno jer danas imamo sličnu situaciju.

Sličnu po sukobu – onih koji žele promenu i, nasuprot njima, onih koji bi da trajno stabilizuju postojeću situaciju.

Zajednički imenitelj za oba ova vremena u međusobnom razmaku od 30 godina jeste da je protivnik isti, a zove se – srpski apsolutizam.

Uvek i svagda eto njega ponovo…

I šta drugo čovek da zaključi, nego da je to priroda srpske vlasti.

Gotovo svake.

Jer, čini se, da svako ko dođe na vlast poželi da više nikad sa nje ne siđe.

Nikako da shvatimo da bi i društvu i državi bilo mnogo bolje da je vlast promenljiva, da se niko tako grčevito ne drži za nju.

Nego baš zato što se menja da svako ko je na njoj želi da ostavi pozitivan trag o sebi, bez obzira na to koju partiju ili koaliciju predstavlja.

Očigledno je da su se u Srbiji iskristalisale dve politički suprotstavljene opcije.

Tu odrednicu ne čini samo ime partije, zaboravimo sada imena partija, pričamo o načinu razmišljanja i ponašanja.

S jedne strane imamo apsolutiste i autoritarce, a s druge strane demokrate.

Šta se za ovih 30 godina desilo?

Bio bih nepravedan kada ne bih priznao da se ipak neka promena desila.

Konzervativci, nacional-socijalisti i apsolutisti obukli su demokratsku košulju.

Što se toga tiče, bar stajling smo im promenili, ali karakter nimalo.

Što se tiče demokrata, i oni su se promenili.

Dobar deo njih se zahvaljujući vlasti i boravku na njoj prilično približio ovim prvima.

Neki su, čak, i kadrovski ojačali njihov sastav.

Tako da realno gledajući sem ove dve podele možemo da nađemo zajednički imenitelj koji spaja ove dve opcije.

A on se jednostavno zove zajednički interes biti na vlasti, što sve dileme i ideologije koje inače postoje u Srbiji u partijama, programe, poglede na stvarnost i budućnost Srbije baca u drugi plan. Ostaje gola podela – mi na vlasti i oni koji ne daj bože na vlast hoće.

Takve koji su se osmelili da na vlast hoće definisati najgrdnijim imenima, jezikom mržnje, pretvoriti u izdajice, strane plaćenike, kako oni to već zovu, rečnikom naučenim od tata, stričeva i teča komunističkog porekla, nazvati ih – peta kolona.

A šta se u stvari dešava?

Jedna jedina poruka jeste ako si na vlasti imaš sve, a ako na njoj nisi – ćuti jer i to što imaš pitanje je da li ćeš sutra imati.

Kad kažem „sve“, bukvalno mislim na život, egzistenciju, karijeru, zdravlje, budućnost…

I sebe i svoje dece…

Tako da u Srbiji nema partija, u Srbiji postoji samo vlast i narod.

Ko je blizu vlasti i za nju navija, ima šanse da živi.

Ostali – ko ih jebe.

Odakle takva isključivost?

Pa iz pohlepe.

Još smo u fazi prvobitne akumulacije kapitala, ušli smo u kapitalističko društvo i šta si ti sa diplomom najvećih fakulteta a bez crkavice nego obična raja.

Šta si ti kao kvalitetan nastavnik i učitelj, glumac, lekar, inženjer, arhitekta, bez para?

Niko i ništa.

Jako dobro te se sećaju tvoji školski drugovi, prijatelji sa posla, pa i porodica, ali širi domet nemaš zato što stručnu misao više niko i ne sluša, društvo je ogluvelo za normalnost, kada postoji samo vlast onda i mediji služe toj vlasti jer od nje dobijaju pravo da rade.

Iza svakog medija se nalazi vlasnik i vrlo će osetiti u apsolutističkom društvu kaznu zbog toga što želi da misli svojom glavom ili da poštuje pravila profesionalnog novinarstva.

Ko te pita?

Šta ti imaš da misliš?

Gledaj, mučeniče, da sačuvaš sopstvenu glavu i taj medij čiji si vlasnik ili u kojem radiš.

U takvom poretku stvari svi postajemo taoci svoje egzistencije.

A šta se s druge strane dešava?

Kad niko ne diže glas ili se on brzo poklopi svim alatima države, kad nema slobodnih institucija, kad nema dovoljno slobodnih medija sa nacionalnim frekvencijama?

Dešava se jedinstvo između vlasti i kriminala.

Država postaje šef organizovanog kriminala.

Neko će mi reći da preterujem, a ja ću vama reći: a šta se sad dešava? Hapsimo kriminalce, ne skrivamo da su u vezi sa političarima, a ko za to snosi odgovornost?

Valjda onaj koji vodi državu.

Kako je moguće da niko ne postavlja to pitanje?

Ako postoji čovek koji se interesuje za sve, kome ne može muva da proleti a da to ne primeti, taj isti ne zna šta mu se dešava u državi.

I među najbliskijim kolegama.

I sad taj neko se nama predstavlja kao veliki borac protiv kriminala.

Stvarno bi trebalo da nam vrana mozak popije pa da u to poverujemo.

Realnost je ova – od demokratije ni tragova u ovom društvu.

Nije demokratija samo postojanje pozicije i opozicije, demokratija je atmosfera jednog društva.

Ne da se preslišavaš da li treba, da li smeš da kažeš, a ne daj bože, i da uradiš, nego da normalno razgovaraš i da to pitanje uopšte ne postoji kao takvo, postoji samo pitanje da li si nešto pametno rekao ili glupo.

I to je jedina selekcija koja se tiče našeg govora i ispoljavanja naših misli, a ne tema da li smem ili ne smem.

Zavesa koju je ova vlast napravila i na njoj napisala: „Ovo je zlatno doba Srbije“ je samo zavesa.

Kad ona padne ili je neko odškrine, bar s vremena na vreme, mi vidimo realnost – da nema demokratije, da jedan čovek vlada, da su svi poslušni, s jedne strane se utrkuju da veličaju vođu, i to sve rade u Skupštini, usput i na nacionalnim frekvencijama, i pametni ljudi makar desetak puta pomenu Aleksandra Vučića u svojim obraćanjima, što dokazuje njihov strah, a ne pamet.

A s druge strane, imamo prilično mali broj medija preko kojih se osim napada na Vučića retko čuje i nešto konstruktivno.

Niko ništa ne pamti.

Ni sa ove ni sa one strane.

Vidi se samo goli rat.

To ne može biti dobro za Srbiju. Moj poziv je: unormalite se, ljudi.

Ako je moguće.

Demokratsku potrebu ovog naroda ipak ništa ne može zaustaviti.

Ne samo zbog toga da demokrate budu na vlasti, nego zato što priroda demokratskog društva jeste spas za Srbiju.

Ali, najzad mora da se napravi sistem.

Demokratski sistem.

Koji ne podrazumeva da će jedna politička opcija večno ostati na vlasti, nego će biti kontrolisana.

Ne postoje savršeni sistemi postoje samo kontrolisani.

Treba li da čekamo da se sve političke garniture obogate, i da nam prođu još tri života da bismo ukapirali, najzad shvatili da samo putem istinskog demokratskog poretka možemo stvoriti uslove za opstanak naše nacije i našeg društva.

Inače ćemo ostati ljuštura koja će i materijalno i emotivno i duhovno biti isisana.

Ljuštura bez suštine.

Srbija najzad mora da postane normalno i privlačno mesto za život.

Bilo bi nepravedno kada ne bih malo racionalnije progovorio i o Aleksandru Vučiću.

Ponekad mi liči na onu seosku kravu koja da nekada dosta mleka a onda se ritne i sve prolije, svima nam je potreban lep Beograd, niko nije protiv bilo kakve gradnje, pa i gradnje Beograda na vodi, celoj Srbiji su potrebni auto-putevi, kvalitetnije zdravstvo, više bolnica, rast bruto domaćeg proizvoda, što više vakcinisanja, epidemiološke zaštite života u Srbiji, ali podjednako nam je potrebno i da znamo koliko je za to sve utrošeno naših para, transparentnost toga je takođe demokratija, slobodne institucije u demokratiji su na neki način korektori svake uzurpacije vlasti. I zato su nam i one potrebne.

Postojanje opozicije kao partnera vlasti je neophodno.

Zato što možemo da razlikujemo šta je istina a šta ne.

Medijske slobode su takođe neophodne demokratskom sistemu jer pružaju šansu da običan čovek u Srbiji nauči da razmišlja i sam prosuđuje, da nauči da vrednuje znanje, pamet i sposobnost, do sada Aleksandar Vučić nam je samo pokazao sposobnost da pokori i uzurpira društvo.

Tačnije, da ga prevari. Hoćemo li ga jednom pitati – kolika mu je materijalna korist od toga, koliko košta njegovo vladanje, koliko Srbiju, a koliko njega?

Moraćemo jednom podvući taj razlomak.

Počeh da pričam o Devetom martu, a ispričah priču o 30 različitih martova koji, evo, danas imaju svoju kulminaciju.

Niko sam u Srbiji neće pobediti. Nikad.

Srbija je nepokorna, ni unutrašnji ambiciozni vlastodršci ni spoljašnji Srbiju ne mogu ukrotiti.

Mi smo izuzetno vitalan narod.

Ne biramo uvek najbolje, ali posle nekog vremena prepoznajemo najgore.

I spremni smo da reagujemo.

Tu reakciju možete odlagati, ali ona će jednom doći.

Došla je Devetog marta, doći će i opet. Nova Plišana (r)evolucija stiže!

Autor je glumac, predsednik Demokrata Srbije