Nova smela Kina

Kineski lideri pristupaju vlasti na drugačiji način nego što to čine politički lideri u, recimo, SAD. Američki političari moraju prodati svoje ideje i vrednosti biračima, kineski lideri ne moraju ni o čemu da informišu štampu i javnost direktno, pa ni o spoljnoj politici. Sa izuzetkom Mao Cedunga i Deng Sjaopinga, kineske vođe retko kad su svoju ličnost nametali kineskoj diplomatiji.

Siovi pogledi na svet su nesumnjivo drugačiji od Huovih.

Si je deo generacije odrasle i obrazovane većim delom u kineskoj reformskoj eri koja je imala odlučujući uticaj na njihove živote. Kina se otvorila prema svetu 1978, kada su Si i njegovi savremenici bili momci željni da upoznaju svet izvan domovine. Oni su generacija inspirisana Dengovim realističnim pristupom prema zidovima koje su podigli radikalni levičari i veruju da znanje može promeniti sudbinu zemlje. Kada ova generacija preuzme rukovodeću ulogu, njeni pripadnici će pretočiti strast i radoznalost prema znanju i inovacijama u realnost. Oni su nesumnjivo spremni da uče iz šireg sveta, da promovišu nacionalne interese u inostranstvu i ohrabruju postepene promene kod kuće.

Si bi mogao da se posveti gorućim pitanjima kineske diplomatije – naročito kinesko-američkim odnosima – sa više realizma i fleksibilnosti nego njegovi prethodnici. Njegova februarska poseta SAD bila je shvaćena kao nastavak Dengove posete januara 1979. Si je razgovarao sa predsednikom Barakom Obamom i posetio Pentagon. Održao je govor tokom ručka, video stare prijatelje iz perioda dok je kao mladić boravio u Ajovi. Izrazio je interesovanje za američku kulturu, kao što je to učinio i Deng 1979. Jeo je čokoladu i pratio NBA.

Što je najvažnije, umesto da utroši nebrojene sate na dosadne diskusije o političkim i strateškim pitanjima, govorio je direktno o aktuelnim kinesko-američkim odnosima. „Pacifik je dovoljno velik za dve zemlje poput Kine i SAD“, kazao je tada. Nezadovoljan zbog američkog okretanja prema Aziji, Si je reagovao mirno, ali je naglasio da „niko ne može mnogo da se uzda u vojne moći misleći na azijsko-pacifičku demokratiju“.

Slično tome, Si je pokušao da izbegne veliko upuštanje u pitanje ljudskih prava, jednostavno rekavši: „Nema najboljih, samo boljih.“ U suštini, pokušao je da poruči da iako između Kine i SAD postoje i politički konflikti, lideri dve zemlje treba da ih otvoreno rešavaju, a ne da se petljaju u detalje koji podgrevaju sumnje u motive dveju strana kako ne bi izgubili iz vida veću sliku.

Si je smeo i u unutrašnjoj politici. Njegova generacija je više okrenuta reformama od prethodne. Si bi mogao da se pokaže i kao nacionalista; izvesno je da njegova generacija, kao svojevremeno očevi osnivački Narodne Republike, sanjaju o preobraćanju Kine u jaču, prosperitetniju zemlju. Novi lideri zemlje žele aplauze sveta, ali su više željni da steknu domaće ovacije.

Poput prethodnih lidera, Si čvrsto veruje da bi svet trebalo da poštuje pravo Kine da sama rukovodi svojim poslovima. On je spreman da pokaže i diplomatske mišiće. Njegov govor u Meksiku 2009, pokazao je to. „Pojedini stranci sa punim stomacima ne znaju ništa drugo do da uperuju prstom u nas“, kazao je Si. „Prvo, Kina ne izvozi revoluciju; drugo, ne izvozi glad i siromaštvo i treće, ne pravi nered okolo. Dakle, šta tu ima da se kaže?“

Si razume da svet očekuje ne samo bolju Kinu već takođe Kinu koja je angažovana ka izgradnji boljeg sveta. Biće čvrst lider jake volje, ali i neko ko razume svet na pragmatičan način i zna kako da radi sa stranim kolegama.

Njegova ovogodišnja poseta Americi ostavila je dva utiska. Prvo, on je lider koji se isto ponaša i ispred i iza kamera. Drugo, ne plaši se da se malo i zabavi. Si bi na jednostavan način mogao da unese revoluciju u kinesku diplomatiju.

Autor je zamenik direktora Centra za međunarodne i strateške studije na Univerzitetu Peking

Copyright: Project Syndicate, 2012.

www.project-syndicate.org

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji