Novac i politika – slučaj Srbija: Autorski tekst Zorana Stojiljkovića

Nije svejedno da li se, pored sredstava iz javnih izvora, stranke i kandidati finansiraju milionima malih priloga ili zavise od tek nekoliko desetina najbogatijih.

Nije svaki novac legitiman i dobrodošao, posebno ne onaj iz anonimnih izvora, od stranih država ili javnih preduzeća i privatnih firmi koje su u ugovornim odnosima sa državom.

Da bi politička utakmica bila fer tokove novca mora kontrolisati nezavisno telo opremljeno sredstvima koja to zaista omogućuju.

Istraživanja i analize pokazuju da ključne karakteristike patronažne političke prakse u Srbiji čine:

1) imenovanje lojalnih članova stranaka na upravljačke pozicije važnih javnih preduzeća i ustanova (menadžeri, članovi odbora);

2) obezbeđivanje radnih mesta i mogućnosti za zapošljavanje članova stranaka vlasti, rođaka, prijatelja i druge klijentele – politički klijentelizam i nepotizam i kronizam;

3) raspodela plena – neformalni dogovori oko kontrole nad javnim preduzećima između političkih partija;

4) javno ugovaranje, tenderi, izdavanje dozvola, koncesija, davanje monopola;

5) izdvajanje omiljenih privatnika iz slobodne konkurencije („postavljanje u posao“);

6) korupcija i manipulacija tokom procesa privatizacije i dodele poslova i subvencija;

7) promena zakona u korist interesa pojedinih lobista, interesnih grupa; i

8) davanje zaštite od pravnih posledica – radi se o diskriminacionom legalizmu, koji se odnosi na to da samo neki (prijatelji partije ili njeni članovi) uživaju punu zakonsku zaštitu (Cvejić, 2016).

NOVAC, NEDOVOLJAN USLOV ZA USPEH U POLITICI

Istovremeno, jedna finansijska noga – javna je u Srbiji, čak i u izbornim godinama, dva-tri puta duža od druge (privatne).

To rečito govori o meri u kojoj su se partije povukle iz civilnog društva i učinile imunim od (ne)podrške građana, postajući paradržavne istitucije.

Posredan dokaz za iznetu tezu je i činjenica da šest političkih stranaka učestvuje sa više od 85 odsto rashoda svih političkih subjekata u izbornim kampanjama 2012, 2013. i 2014. godine.

Nakon toga, gubitkom parlamentarnog statusa i internim podelama trend kartelizacije samo dobija na ubrzanju.

Nekadašnji šestočlani postaje tročlani pa, nakon izbora 2016, dvočlani partijski oligopol.

Aktuelni političko-finansijski pejsaž Srbije pokazuje da postoje samo dve stranke – SNS i SPS – koje imaju na svim nivoima vlasti hiljadu i više odbornika/poslanika i raspolažu prihodima od više (tri do 10) miliona evra.

Neizvesna finansijska sudbina i nagomilani finansijski gubici izbornih gubitnika na posredan način govore takođe i o meri u kojoj se i partijske vrhuške i njihovi finansijeri i kreditori oslanjaju na procenu da status parlamentarne stranke vlasti i blizina državne blagajne mogu pokriti sve dubioze i neracionalne troškove. Na kraju se, ipak, uvidi da je novac važan ali ne i dovoljan uslov da se bude uspešan u politici.

NOVA ZAKONSKA REGULATIVA

Na ovom mestu sugerisao bih šest strateških pravaca promena koje mogu zaustaviti raširene tendencije već etabliranih partija da (samo)finansiranjem iz javnih izvora uvećaju svoje prednosti i tako praktično spreče pojavu novih političkih aktera sa realnom šansom na izborni uspeh.

PRILOZI:

U skladu sa preporukama ODIHR, visina dozvoljenih priloga je prepolovljena, pa će tako pojedinac moći da priloži oko 650 hiljada dinara.

Za pravna lica će granica biti oko 3,5 miliona dinara (gotovo četiri puta manje nego ranije).

No, praktični značaj ovih promena je minimalan, jer je i dosad broj priloga koji su blizu zakonskih maksimuma bio neznatan.

Glavni mehanizam zloupotreba su bile uplate novca nepoznatog porekla, preko velikog broja malih donatora.

BUDŽETSKE DONACIJE

Izmena za koju su partije najviše zainteresovane odnosi se na budžetsku raspodelu novca za kampanju.

Tu su opozicioni predstavnici ispregovarali da se na jednake delove distribuira 35 odsto ukupnih dotacija, dok će ostatak podeliti samo oni koji pređu cenzus.

To u praksi znači da je 2022. svaka izborna lista mogla da računa na nešto više od 110 hiljada evra (ako ih je ukupno oko 20), a oni koji pređu troprocentni cenzus na oko 280 hiljada evra ukupno.

KREDITI

Krediti se tretiraju kao izvor prihoda, iako je to u suprotnosti sa opštim računovodstvenim pravilima.

Prikazivanje kredita kao izvora prihoda je naročito sporno kad se oni koriste za finansiranje izbornih kampanja.

Na osnovu izveštaja o finansiranju kampanje građani i kontrolni organ (Agencija) mogu da vide da je kampanja inicijalno finansirana nekim kreditom, ali ne i iz kojih izvora i kad će taj kredit biti otplaćen, što znači da se finansiranje već završene kampanje proteže na neograničeni budući period. Jedino razumno rešenje za taj problem jeste uvođenje pravila da se kampanja može inicijalno finansirati kratkoročnim kreditima (na primer, dok ne stignu budžetske dotacije) i da te kredite stranke treba da vrate do podnošenja finansijskog izveštaja.

Trebalo bi ograničiti i visinu kredita koje stranke, pre svega one sa već i inače značajnim resursima, uzimaju u kampanji.

Primera radi, nijedna izborna lista ne bi trebalo da dobije kredit koji prelazi petinu sredstava koja je država dala za vođenje kampanje – naravno ako ne želimo da gradimo političke monopole.

NAMENSKO KORIŠĆENJE BUDŽETSKIH DOTACIJA

U Zakon bi trebalo vratiti odredbu (ukinutu 2014) koja zabranjuje da se sredstva koja stranka dobijaju iz budžeta za finansiranje redovnog rada koriste i za izbornu kampanju. Po mome sudu treba zabraniti i korišćenje sredstava iz budžeta za kupovinu nekretnina.

JEMSTVO

Trenutno postoje ograničenja za prikupljanje priloga (po poreklu i visini), ali ne i za izborno jemstvo.

Pojedinac neće moći da za predstojeću kampanju donira više od 650 hiljada dinara, ali nema prepreke da kao jemstvo za budžetske dotacije položi mnogostruko veću sumu.

Ukoliko ta stranka ne dobije jedan odsto glasova na izborima, moraće da vrati sve što je dobila iz budžeta, a ako to ne učini biće naplaćeno izborno jemstvo.

Tada izborno jemstvo faktički postaje prilog, i to nedopušten. Stoga je mnogo logičnije da se na jemstvo od početka primene ista pravila kao na priloge.

OGRANIČENJA POTROŠNJE

Organizacija Transparentnost je, u skladu sa praksom većine evropskih demokratija, predložila da se ograniči visina ukupnih troškova kampanja.

Razumno ograničenje u skladu sa praksom okolnih zemalja bilo bi 300 miliona dinara za parlamentarne, 200 miliona za predsedničke izbore, 50 za pokrajinske i beogradske, 10 miliona za izbore u drugim gradovima, a pet miliona za opštinske izbore.

Ovaj predlog je u vezi sa zaboravljenom preporukom broj 5 koju je ODIHR dao nakon parlamentarnih izbora 2016.

Postavljanje ovakvog ograničenja uticalo bi na značajno smanjenje ukupnih troškova izbornih kampanja i na smanjenje velikih nerazmera u zastupljenosti pojedinih izbornih lista.

Na parlamentarnim izborima nakon 2016, čak i kad se gledaju samo prijavljeni troškovi, pobednička izborna lista je potrošila koliko sve druge zajedno.

Autor je politički sociolog, profesor univerziteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.