Novak Đoković – „selfmade“ fenomen

Da je najbolji po svim kriterijumima koji se mogu nazvati objektivnim, neupitnim, egzaktnim, matematička je istina.

I dovodi do pitanja svih pitanja: zašto je sad to postalo tako planetarno važno, kome i zašto smeta što je jedan sportista u svojoj disciplini bolji od drugih, zašto je to nekako najbitnije tamo gde su „GOAT titule“ i izmišljene, i primenjive na sve i svašta, manje ili više nedokazivo.

Bio ili ne „GOAT“, Novak Đoković je jedinstveni fenomen svetskog sporta, čovek čiju karijera treba izučavati, ne zato što bi se tako mogao pronaći recept da se bude tako uspešan jer je to nemoguće, već da bi se kroz jednu blistavu karijeru otkrili mnogi bočni faktori, klopke, stranputice i naoko nepremostive prepreke koje na tom putu treba preći.

Novak je fenomen zato što je „selfmade“ šampion, neko ko je pre, za vreme i posle svega sam sebi bio najjači ili jedini oslonac, ko je krenuo ni od čega, i uvek išao uzbrdo.

Potpuno je prirodno i da se Srbi, ali i svi ostali građani Srbije, ponose njegovim rezultatima, shvataju njegove uspehe kao sopstvene, uobičajeno je i da se države „identifikuju“ sa svojim najboljim sportistima.

I nema tu ništa loše sve do trenutka kad se stvar postavi tako da Đoković nekome nešto „duguje“.

Iako mu je sigurno drago što tolike ljude usrećuje svojim uspesima, zahvalan može biti samo sebi, svojim roditeljima i još ponekom ko je asistirao da šampionski gen procveta.

Zato on može biti i „naš“, ali je ipak pre svega „svoj“.

Obožavan je Novak većinom i u regionu, ali i u svetu, normalno je da neko sa takvom karijerom ima fanove širom planete.

Ali niko na tim sportskim visinama verovatno nikad, a sigurno za poslednjih 30-ak godina, nije bio toliko osporavan, neopravdano kritikovan, katkad i satanizovan.

Nije nikakva tajna da je njegova vladavina svetskim tenisom balvan u oku mnogima sa Zapada gde je tenis etabliran kao elitni sport, „nobles“ tako reći, u kome je pristup „trećeg sveta“ u najmanju ruku „nepriličan“.

Da, Srbija je u tom smislu iz trećeg sveta, da, jeste to vrsta „soft“ rasizma, i da – milioni na svetu igraju tenis, milioni se u njega ulažu, a neki momak sa Balkana gde je tenis stvar „incidenta“ se pojavi i bude najbolji. I to – svih vremena.

Zamerali su Đokoviću mnogi i po svetu i odavde da se trudi da se svima svidi, pa čak i kad su povod bili izuzetno sportski i fer-plej gestovi i prema protivnicima koji to nisu zavredeli, a posebno prema publici koja se prema njemu ponašala neprijateljski.

A onda mu je zamerano i kad je pričao šta misli, a da zna da se to mnogima neće svideti, i o vakcini (ne o vakcinaciji), i o Kosovu, i da navija za Hrvate i zašto, o bombardovanju Srbije…

Tu bi se moglo pričati o „oku posmatrača“, i tu je normalno da se sa nečim slažete ili ne slažete.

Kad je sport i tenis u pitanju, verujte svojim očima. Kad tu privilegiju već imate.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.