Novak i Maradona 1Foto: Lična arhiva

„Rat je, kao i svaki rat, jednom morao prestati, ali nije završen“ (Mihajlo Pantić, Pismo iz 1999./po Andriću/, iz zbirke priča Ako je to ljubav).

– Novaka je trebalo – i pored dobijenog medicinskog izuzeća, odmah kad je prispeo u Australiju a i pred sâm početak turnira – legalno i legitimno testirati, pa, bude li oba puta negativan, dopustiti mu da se takmiči. A tek kad se u Srbiju posle turnira vrati, patriotski i pravno ga prizvati pameti. Dakako, ako je, „siroma“, u prevelikom žaru za rekordnim trofejom, ponešto ovde i zabrljao.

– Novak Đoković nije deportovan u Srbiju samo iz razloga što je državno-upravno i sudski kvalifikovan tamošnjom „hodajućom javnom opasnošću“. Ne isključivo zbog tobožnjeg većinskog australijskog straha, uz solidnu dozu malicioznosti i kratkovidosti – već i zbog svoje naivnosti i neopreznosti, zaslepljenosti sportskom strašću.

– Ima neke naopake logike u tome da svetski broj 1 bude prvi teniser kažnjen zato što se nije vakcinisao. Jer, nikad se ne pamte „druge ustaničke puške“ – samo ona prva!

– Zakonski dodeljeno ministrovo australijsko diskreciono ovlašćenje na poništenje vize direktno je skopčano s postignućem odgovarajućeg javnog cilja, zaštite njihovog javnog poretka Što u svakom konkretnom slučaju ceni sâm ministar, a ne sud. Ali, taj nadležni ministar je pritom obavezan – ne samo da citira uopštene zakonske razloge poništavanja vize – nego i da ih znalački precizira i obrazloži u pogledu date situacije. Što je on u Novakovom slučaju samo krajnje nedovoljno, ovlaš učinio. Stoga, biće da je pre posredi izigravanje formalno navedene javne svrhe/koristi, izvrtanje priznatog upravnog javnog ovlašćenja u nekom drugom, a ne u regularnom zakonskom smeru! Takvu flagrantnu i kristalno čistu, u uporednom pravu odavno prepoznatu, počinjenu nezakonitost, njihov Savezni sud je s obzirom na sve okolnosti mogao – da je smeo, odnosno hteo, ne verujem da nije umeo! – da relativno lako pravnički utvrdi. I da je na odgovarajući način sankcioniše, pa da taj svoj čin potanko argumentuje. U Novakovu korist, budući da neograničena sloboda delanja izvršne vlasti u civilizovanom svetu vladavine prava ne postoji.

– E, šta bismo mi dali da nam je sudstvo nezavisno u postupanju bar približno u zakonskoj meri u kojoj je vlastan resorni australijski ministar u pogledu mogućnosti poništavanja već izdatih viza!

– Svekolika diskriminacija je nažalost bila i ostala svetski trend, uprkos proklamovanoj jednakopravnosti ljudi i država. Pa je i Novak tako nešto iskusio.

– Kad je Dijegu Maradoni 1986. godine na Svetskom prvenstvu u Meksiku u odlučujućoj utakmici protiv Engleske priznat rukom „postignuti“ gol (onaj prvi od dva koje je tom prilikom „ćušnuo“), iskazali su se u punom svetlu njegov autoritet i nedodirljivost, argentinski patriotizam (uz ponešto „osvete za Foklande“!?), kao i planetarna fudbalska (i ostala) „pravda“. Elem, Novak je zasigurno upodobljiv Maradoni, ali Srbija – u očima savremenog (polu)sveta – nije ravna Argentini. Delom i našom sopstvenom krivicom. A i vremena se menjaju, izgleda svakad na našu štetu.

– Novače, malo se izvini, malo i zahvali mnogima od nas što su za tebe, onako neprimereno i neopravdano dugo zatočenog i izmaltretiranog, jako brinuli i sekirali se. S druge strane, javno priznaj ako si u celoj stvari nešto i pogrešio. A opet, tuži svakoga za koga smatraš da je tô zaslužio!

– Niko ne može da te natera da se vakcinišeš, šampione! I ti i onaj australijski ministar imate svoja sopstvena uverenja. No, tvoje je, budući duboko lično, dugotrajnije i jače od njegovog službenog.

– Ali, ako hoćeš da i dalje igraš i pobeđuješ – vakciniši se, Čoveče, kako-tako! Ili čitko iznesi razloge zašto ne možeš ili nećeš da se imunizuješ. Učini tô zbog sebe, porodice i svojih fanova, zbog sporta i istorije, hajde recimo – i zbog Srbije. Sve dok neki međunarodni ili nacionalni sud ne presudi da je narečeno uslovljavanje protivpravno.

– Rečju, da bi se do kraja i u celini razumeo „australijski fenomen Đoković“ valja se – metaforično i poučno – vratiti Strancu Albera Kamija. Pa se prisetiti zbog čega je onaj Merso u romanu licemerno osuđen, a zbog čega nije – a morao je da bude. A uputno je da bude konačno pročitana – bogme i nanovo! – stara, istinita a i danas aktuelna knjiga Morisa Diveržea Demokratija bez naroda.

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari