Novak nije Muhamed Ali

Ono što je paralo uši domaće publike je bilo poređenje Novaka sa Muhamedom Alijem i nazivanje Novaka „crncem u belom sportu“. Evo zašto Novak to nije, niti će ikada biti.

Da odmah razrešimo dileme, Novak je statistički najbolji teniser svih vremena. Možda je nezahvalno to reći za nekoga kome karijera još uvek traje i čiji rivali su još uvek aktuelni, ali je isto tako stvar brojki. Isto tako je činjenica da je Novak u Australiji tretiran loše i da niko – ne samo Novak zato što je Novak – ne zaslužuje takav tretman. Predmet ovog teksta nije ko je i šta je Novak, da li ga volimo ili ne volimo, da li je on u pravu ili nije. Predmet ovog teksta je: kad volimo, zašto volimo van svakog razuma i zašto u odbranu onih koje volimo govorimo stvari koje su pomalo i uvredljive?

Kako se cela situacija sa Novakovim hapšenjem i procesom pred australijskim sudom dešavala, u našim medijima, javnom prostoru, i društvenim mrežama se odvijala paralelna kampanja podrške. Opaske da kengure treba proterati iz beogradskog zoološkog vrta su nadasve duhovite. Uvrede kivnih komentatora na račun Australije, svetskog tenisa, vladara iz senke, itd., iako nemaju opravdanje, nisu odgovornost nikoga do onih koji ih pišu i eventualno nekih koji administriraju koment sekcije informativnih portala. Ali kada voditelji televizijskih emisija, novinari i njihovi sagovornici – dakle, kreatori javnog mnjenja – saopšte da je Novak „crnac u belom sportu“ i da je borac za prava ljudi jednak Muhamedu Aliju, onda moramo da se zapitamo šta nije u redu sa našom percepcijom?

Iako ćete naći mnogo onih koji će se složiti sa stavom da su najbolji ikada u onom što rade/su radili, Novak Đoković i Muhamed Ali nisu isto u svetu odbrane ljudskih prava niti će ih svet pamtiti na isti način. Vrlo lako je i ustanoviti zašto.

Muhamed Ali rođen je kao Kasijus Klej 1942. godine u Luivilu, savezna država Kentaki, kao potomak robova sa američkog Juga, u krajnjem siromaštvu i okolini koja nije pružala niti uzore niti perspektivu za uspeh. Novak Đoković je rođen 1987. godine u Jugoslaviji koja je bila pred raspadom koji će se odviti u seriji krvavih sukoba, hiperinflaciji, međunarodnim sankcijama i bombardovanjem.

Deuce.

Kasijus Klej se iz svojih nevolja izdigao mukom i radom, fizičkom i mentalnom snagom i sa osamnaest godina postao je olimpijski šampion u boksu. Novak Đoković se iz svojih nevolja izdigao mukom i radom, fizičkom i mentalnom snagom i sa dvadeset i jednom godinom postao prvi srpski muški osvajač Grend Slem turnira. Posle svog uspeha, Kasijus Klej u svom rodnom Luivilu nije mogao da uđe u restoran. Novak je postao svetska senzacija i njegovo ime je osvanulo na restoranima.

Advantage Ali.

Kada ga je njegova sopstvena država u kojoj je bio, malo je reći, državljanin drugog reda pozvala da ide u rat, Ali je rekao: „Moja vera mi brani da ratujem. Brani mi da napadam nekoga ko nije napao mene. Nemam problem sa Vietkongom, oni me nikada nisu nazvali crnčugom.“ Muhamed Ali je odlučio da stane protiv vekova sistematske represije nad čitavom rasom i da kaže „Ne“ učestvovanju u nepravednom ratu i imperijalnim ambicijama države koja je htela da ga iskoristi kao topovsko meso. Znajući da iz svoje kože ne može, Muhamed Ali je iskoristio svoj glas da sve one koji izgledaju kao on stavi pod kišobran svoje zaštite i primi kaznu za celu rasu. Muhamed Ali je bio spreman da odbaci svoju karijeru i talenat da odbrani principe koji su se ticali miliona ljudi u njegovoj zemlji i stotina miliona ljudi širom sveta. A ti ljudi su bili pogođeni jer su se rodili sa određenom bojom kože i jer je neko rekao „Vi ste rođeni manje vredni“.

Novak Đoković žrtvuje sopstvenu karijeru jer on smatra da ne treba da primi vakcinu.

Game, set, match, championship Ali.

Da, toliko je prosto. Sve ostalo mi učitavamo u tu priču.

Mi smo skočili da urličemo kako je Novak najveći jer neće da uradi nešto što kao princip i sredstvo postoji duže nego što smo svi mi živi. Mi smo skočili da urličemo kako je Novak Isus jer neće da uradi nešto što je uradilo 8.3 od 10 osoba u zemlji u koju je pokušao da uđe. Mi smo skočili da skarličemo jer Novak neće da uradi nešto što je uradilo 97 od 100 prvih tenisera na listi njegove asocijacije.

Ok, neće pa neće. Ne mora. Ali to je njegov izbor.

Ljudi, niko Novaka ne proganja jer se rodio kao Novak Đoković u Beogradu, Srbija, i zato sto je Srbin/Sloven/Pravoslavac, šta god. Novak je sam odabrao da bude otpadnik.

Najveća je apsurdnost nazivati „crncem u belom sportu“ čoveka koji je otelovljenje privilegije. Visoki, beli muškarac, najtrofejniji u sportu koji mu je samo od nagrada doneo 157 miliona dolara (eno, stoji na Vikipediji) ne može biti ugnjetavan ni na koji način. Naročito ako sport u pitanju ima dugu istoriju privilegovanja bele rase, dugu istoriju zlostavljanja svih koji odstupaju od davno usaglašenih represivnih normi, privilegovanja određenih klasa, i ugnjetavanja žena odbijanjem da ih izjednači sa muškarcima.

Vaskolika mržnja prema Novaku zato što je Srbin ne postoji nigde na ovom svetu sem u srpskim glavama. Ako ništa drugo, kada kažete nekome da ste iz Srbije bilo gde u svetu, sve su šanse da znaju da naša zemlja uopšte postoji samo i isključivo zahvaljujući Novaku Đokoviću i Nikoli Jokiću. Sve ostalo je potpuna apstrakcija.

Nikada nije postojala orkestrirana kampanja protiv Novaka jer se on rodio kao nešto što ceo svet mrzi, neki Srbin. Ne, postojala je priča o dečku iz neke vukojebine koji je postao najbolji teniser na svetu nakon što je trenirao u praznom bazenu. Od ovog meseca, doduše, postoji i druga priča o Novaku – kao o razmaženom bogatašu koji misli da samo on može da proceni šta je dobro, a šta nije.

Dok ne napustimo stanovišta tipa „Nisam ja rasista, ali…“ neće ni Novak moći da bude „crnac u belom sportu“.

Autor je doktorand i asistent na Indiana University Bloomington, USA