Novak, rusofili i ostali

Za koga ste navijali, za Hrvate ili njihove protivnike. Odmrzavanje Vučićevog daha je počelo, zahvaljujući Mundijalu u Rusiji: „Navijao sam i opet ću, stotinu puta navijati za Ruse“, bez zapete i tačke, reče i uteče, pokisli prozapadni predsednik, izgledom neodoljivo podsećajući na Paju Patka, u stripu koji je sateran u ćošak.

Samoinicijativno, ničim izazvan, Vučić je u ćošku, o našem trošku. Neproceđenih predrasuda i ignorantskih hirova, podjednako sirovih kao „Rozen Bar“, Šešeljev učenik i miljenik Mirjane Marković pokušava da sakrije osećaj nasamarenosti. Zbog sramnog izdanja reprezentacije Srbije i aktuelnog trenutka našeg najpopularnijeg sporta, u kome su huligani i mešetari zaštićeni poput unikatnih muzejskih izdanja Bez obzira na hroničnu nasamarenost. Pod njegovom prismotrom, osinjak (osta)je nedodirljiv. A jedan samar, manje-više, u tek započetkom unutrašnjem dijalogu, samo motiviše.

Baš kao i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić: „Ko bi rekao da ću večeras morati da navijam za Englesku? To ne bih nikada uradio, međutim, eto sad moram“, priznao je neslavni predsednik zonaša Palilulca iz Krnjače, najzaslužniji za gašenje fudbala, s one strane Pančevačkog mosta. Imperativ, brale. Nego šta, direktno iz naprednjačkog vrha, odakle poput jerihonskih truba, ne tako davno ponizno prozvani izdajnik radikalske retorike, poslanik Vladimir Đukanović, turbo patriotski i gromoglasno, proziva: „Navijati za hrvatsku reprezentaciju se graniči sa ludilom. Ti ljudi su zreli za ludnicu, potpune psihopate, prema takvima nikada neću da imam poštovanja i tu uključujem i Novaka Đokovića.“

Originalno srpski, pa još u infinitivu (!). Đukanovićeva šizofrenija, opija. Raspolućenošću duha, na kojoj može da pozavidi i klerofašistička elita. Pre svih, mitropolit Amfilohije što je opet – razapet. Ovoga puta, kao crni đavo u Ulcinju, iako je nameračio da služi opelo živim ljudima, poput Vulina, čak dva puta. Za sve tri grane vlasti: crno.

Ruski okidač je zaribao. Ali, lete štuke, lete avioni, dok u izostanku bilo kakvih sinonima kompromisa, naprednjačka bratija bi podjednako da zamrzne i raskravi unutrašnji dijalog. Kao Čola, u reklami „ne bi tu ništa menjao“, zagovara konzervativnu ideju da se konflikt zamrzne i kontroliše. Farsično, na srpski način. U pokušaju držanja vode, iz puknute vodovodne cevi.

Srbija brani, neodbranjivo. To je nama, naša Rusija dala. Napredak u prošlost nema kraja. Politika je i dalje važnija od života, a vlast iznad opšteg interesa. Sluđivanje očerupanog naroda i iščekivanje poraza Hrvatske su ispred zdrave pameti. I biće tako, dok država podržava primitivizam i prostaštvo rijalitija, a manipulacije i zloupotrebe postaju način i stil života.

Subverzivno. Vlast radi o glavi naroda. U amplitudama, bezbroj puta citiranih maksima. Najpre, italijanskog pisca Prima Levija: „Uvek će biti pokvarenih svinja. Čudovišta su oni koji stoje i gledaju.“ Drugu maksimu, pre mnogo vekova, izrekao je sveti Aurelije Avgustin: „A bez pravde, šta su države, nego velike razbojničke bande.“

Bez moralne osnove i bez pravednosti.

Ali, ko je lud (navija za Hrvatsku), ne budi mu drug. Čak, ni ako je u pitanju Novak Đoković. Okidač je njegova izjava, uoči dvoboja Rusija – Hrvatska: „Naravno, navijaću za Hrvatsku.“

Dan posle istorijskog plasmana Hrvatske u finale, roletne na prozorima su spuštene. Kao pred pomračenje Sunca, Vučić ne odustaje, od Rusije. (Ne)uzvraćena ljubav, je – to. Da li zbog diktatorskog uzora koji vlada već dve decenije. Ili, zbog utočišta u Moskvi, njegovoj koalicionoj partnerki (MM) iz finiša devedesetih, čije su brzopotezne suze najavljivale krvave ratove. Ili, zbog migova koji se još sklapaju.

I – kontradiktorno. Pokrivaju alibi politiku „sve je dobro, samo da rata ne bude“. Kao specijalni prilog miroljubivoj politici i dobrosusedskim odnosima, u kojima smo uvek protiv komšija. U potrazi za obostrano (!) prihvatljivim i održivim rešenjima.

Suze same teku, a odjeci ne prestaju. Politički ohole i jednosmerne izjave armirane su etno-nacionalnim narativom, čije verbalno nasilje prelazi dominantne profašističke domete. Na kraju dobro osvetljenog tunela, nazire se mrak.

U godini raspleta, dočekali smo p(r)okop srpskog fudbala. I otkrili jednu pojavnu sličnost sa Vučićem. Sve češće isključujemo ton. Osakaćeni za njegov živopisni, dramatični, stilski uobličeni i efektni govor. Kao pod indigom, na isti način, prepun upotrebljenih ličnih grešaka.

Međutim, teško je razlikovati zrno od pogače. Ali, uvek se nađe neko pametan. Da navija za Hrvatsku. Protiv Rusije, Francuske, Engleske, Danske …

Novak i ostali…