Nove ideje i greške iz kojih smo naučili

Demokratije obično nastaju uz revolucionu prasak, a nestaju u zagrobnoj tišini neslobode. U Srbiji ona iščezava iz dana u dan uz prećutni plebiscit masa koje su okupirane egzistencijalnim izazovima i trivijalnom svakodnevnicom.

Uprkos grozničavim pokušajima da se slika stvarnosti najmodernijim filterima ulepša, život ogoljeno obelodanjuje duboku krizu na svim nivoima. Jedino je kod dela biračkog tela koji je kroz različite istorijske momente uvek organski povezan sa konzervativno-totalitarnom političkom ponudom stvorena iluzorna slika sveta u kojoj su podsvesno prihvaćene iluzije dobila čvrstinu neprobojnih zidova.

Ne može se racionalno promeniti ono što je iracionalno postalo deo nečijeg ideološkog identiteta. Ostalima nije potrebno orlovsko oko da bi uočili posledice rashodovane privrede, opustošenog društva i države pretovarene dugovima. Svaki sistem, pre ili kasnije postane prevaziđen i zahteva radikalno preuređenje. U postojećem sistemu jedino je nasilje osnovni konstitutivni faktor, a ono je često samo refleks potisnutih strahova.

U slučaju sistemskog tvorca njegov strah od poraza odavno je prerastao u samorazarajuću fobiju. On je postao bolesno osetljiv na svaku vrstu organizovane konkurencije i u svojoj patološkoj potrebi da kontroliše sve postojeće društvene tokove želi da izrežira i kraj svoje vladavine.

U svojoj neskrivenoj samozaljubljenosti i aroganciji koja ga čini kratkovidim on se prepustio nagomilanoj mržnji prema protivnicima koja će ga na kraju uništiti.

Mesijanski kompleks izgradio je psihološki lavirint iz kojeg njegova ličnost ne može da nađe izlaz, niti pokušava. On ispisuje nove stranice srpske istorije, ali slike tog istorijskog atlasa ili će užasavati ili zasmejavati naše potomke.

Da bi ostvario zacrtani cilj on je njemu podredio sve, i sebe i svoju sudbinu, a glavno sredstvo koje opravdava cilj, a koje je već devet godina podređeno i njemu i cilju je država.

Na vreme je shvatio da je princip podele vlasti neefikasan za velike poduhvate, za dubinske rekonstrukcije, za masovnu mobilizaciju društvene energije. Totalitarizam je model upravljanja koji pruža brza rešenja, zaobilaženje dosadnih procedura, institucionalne prečice koje vremenom postaju ustaljene rute od ideje do izvršenja.

On je idealni model koji će Srbiji omogućiti velike skokove napred po ugledu na našu novu kosooku braću. Zaboravljamo da je dvadeseti vek empirijski dokazao preko komunizma na levici i fašizma na desnici da je nemoguće stvoriti miroljubivo i prosperitetno društvo kroz instalaciju totalitarnog sistema.

Ako je istorija učiteljica života mi smo joj omiljeni ponavljači. Alternativa ovom bezizlazu mora biti ne samo drugačija, već bolja Srbija. Prvo, moramo biti svesni činjenice da više nemamo na raspolaganju masovni entuzijazam za radikalne reforme, tako da nužni proces društveno-ekonomske transformacije mora biti postepen. Budućnost pokazuje širok radijus mogućih promena, ali te promene mogu biti progresivne ili destruktivne.

Demokratska stranka ne pripada adventističkoj opoziciji koja iščekuje dolazak novog mesije ili je uverena u neodrživost postojećeg stanja i u njegovo samouništenje. Poput evangelista donosimo dobre vesti – promene su moguće!

Mi nudimo državu koja podstiče solidarnost, koja je za uspostavljanje moralnih principa pri raspodeli društvenog dohotka. Za nas je država centralna vlast koja suvereno usmerava korišćenje raspoloživih resursa, obezbeđuje vertikalnu prohodnost za neprivilegovane socijalne slojeve društva i sprovodi striktnu zaštitu životne sredine koja je uvek prioritet nad profitom.

Naučili smo lekciju. Nekritička primena ideala slobode na polju tržišta dovodi do negiranja demokratije. Neobuzdavanje ljudske pohlepe uzrokuje nedopustivo socijalno raslojavanje i gubitak ekonomske nezavisnosti građana, što vodi ka gubitku političkih i građanskih sloboda.

Mi razumemo prirodu kapitala i ne želimo da birokratijom destimulišemo preduzetništvo. Država ne sme da ugrožava konkurentno tržište, ali mora preuzeti ključnu ulogu u raspodeli ekonomske dobiti.

To je nemoguće dok je na njenom čelu komprandorska elita usko povezana sa interesima stranog kapitala uz zanemarivanje nacionalnih interesa. Srbija je osedlana despotskom vladom koja je mamuza do iznemoglosti. Upali smo u smrtonosni zagrljaj koruptivnog kapitala i kleptomanske klike. Nostra culpa!

Propustili smo priliku da prisvojimo preskupe plodove privredne tranzicije bez prolaska kroz njen pakao. Posledice i danas osećamo. Radnik je sveden na puki dodatak mašini, njegova radna snaga stvara tuđe bogatstvo, a vlastito siromaštvo.

Ne želimo fabrike koje liče na koncentracione logore otvorenog tipa u kojima uslovi rada narušavaju ljudsko dostojanstvo i samopoštovanje. Za Demokratsku stranku sloboda je nužnost, i sloboda svakog pojedinca je uslov za slobodu svih. Njena nova politika mora da otvori nove vidike.

Ekonomska kriza koja je prohujala svetom obogatila je ionako prebogate vlasnike kapitala, a osudila milione radnika na beznađe. Njima moramo dati novu šansu novim idejama. Jedna od njih mogla bi da bude stvaranje tesne veze neposrednog proizvođača sa sredstvima za proizvodnju. Proizvodni odnos mora biti odnos saradnje, a ne potčinjenosti.

Mi želimo da demokratiji damo socijalni sadržaj, jer bez toga ona postaje ideja bez istorijske dinamike. Verujemo da je želja za slobodom nepresušno pogonsko gorivo progresa ljudske civilizacije.

Sloboda ili ništa!

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke