Nove predstave i stare kulise

Jedino su problemi ostali stari i kako stvari stoje, sve je manje izgleda da će biti rešeni.

Problem preobimne administracije i zanemarivanje suštine, za prosvetne radnike, jeste poput zacementirane kulise koju bezuspešno pokušavamo da pomerimo.

S druge strane, administracija i ispunjena forma stvaraju privid da je sve u redu.

Početkom novog milenijuma pa sve do danas uvođeni su novi termini vezani za obrazovanje: nastavni plan i program postao je kurikulum; ocenjivanje je postalo evaluacija; priprema za čas postala je scenario; radovi učenika su postali portfolio…

Uvedena je i sintagma – eksterna evaluacija koja predstavlja procenu rada škola širom Srbije od strane prosvetnih savetnika iz resornog Ministarstva.

Sve ove bombastične tuđice usvojene su kako bi obrazovni proces delovao savremenije i stekao utisak da se reforma školstva obavlja na vrlo prefinjen i napredan način.

Učitelji i nastavnici dobili su zvanični spisak uloga koje bi trebalo da odigraju:

animator; edukator; elaborator; emancipator; evaluator; facilitator; informator; inicijator; inovator; katalizator; komentator; koordinator; kreator; medijator; motivator; navigator; operator; organizator; realizator; regulator; stimulator; verifikator…

Ovo, naravno, nije konačni spisak jer su navedene samo reči sa sufiksom – ator. Sve ove navedene uloge mnogo su lakše nego što zvuče i učitelji su ih decenijama izvodili. Podučavali su, ocenjivali, obaveštavali, sami uvodili novine, pomagali, stvarali, posredovali, podsticali…

Pisali su godišnje, mesečne i nedeljne planove i programe, ali ih nisu nazivali „kurikulumi“. Kako su godine i decenije prolazile, bilo je sve više papirologije, a sve manje vremena za neposredni rad sa decom. Istina je da nemamo visoke plate, ali nismo baš toliko goli i bosi da od nas traže da stalno budemo pokriveni papirima.

Za mene lično, najteža i najdramatičnija uloga od svih navedenih je uloga administratora. Iskreno, pristala bih da radim za istu ili manju platu kada bih bila oslobođena te obaveze. Nema tog prihoda koji bi mogao da nadoknadi rashodovano vreme.

Sredinom devedesetih godina, kada sam prvi put bila učesnik jednog od tradicionalnih septembarskih štrajkova, nije mi bilo jasno zašto ne može da se promeni način štrajkovanja.

Razmišljala sam o tome da bi bilo bezbolnije i delotvornije da se potpuno prekine sa zapisivanjem časova i predajom pedagoške dokumentacije – bezbolnije jer deca ne bi gubila nastavu i izbegli bismo gnev šire javnosti; delotvornije jer bi prestankom vođenja evidencije možda stigli do ostvarenja svih postavljenih zahteva jer sve što je urađeno mora da se zapiše.

Štaviše, zapisano je važnije od urađenog. Nekoliko godina unazad nisam član nijednog sindikata i ne verujem u štrajkove.

Nemali broj puta smo bili prevareni i izigrani.

Čini mi se da rukovodstvo reprezentativnih sindikata vodi međusobnu borbu za povećanje broja svojih članova koji vrlo malo, a češće i nimalo, učestvuju u kreiranju liste zahteva pred štrajk.

Trenutno smo u pretposlednjoj sceni poslednjeg – četvrtog čina školske 2020/ 2021. godine.

Pre nego zavesa padne, nastava će biti realizovana, održaće se prijemni ispiti za buduće srednjoškolce, nastavnici će predati svoje izveštaje o ostvarenim časovima, ciljevima i zadacima na vreme…

U novoj predstavi, koja je zakazana za prvi septembar 2021. godine, na sceni će se pojaviti još noviji trendovi i kurikulumi. Još više će se stegnuti obruč digitalnog okruženja. Administracija će se voditi još redovnije, urednije i predanije u elektronskom i/li papirnom obliku.

Nema više povratka na staro što je vredelo. Nema nazad. Idemo dalje! Samo napred! Za našu decu!

Autorka je profesorka engleskog jezika