Novi 5. oktobar

Naime, ako su 2000. godine opozicija i narod „5. oktobarskom revolucijom“ oborili totalitarnu vlast Miloševića, Šešelja i Mirjane Marković, opravdano se postavlja pitanje zašto izostaju političke strasti i planovi opozicije i ozlojeđenih građana da novim „5. oktobrom“, ovoga puta izborom varijante da to učine protestima i „socijalnom revolucijom“, sruši povratničku vlast njihovih političkih potomaka Vučića, Dačića i Vulina. Jer žudnja za renesansom političkog života u našoj zemlji je sve izraženija.

Ma koliko se trudio da proniknem u suštinu naše aktuelne političke situacije, ja nikako ne uspevam da nađem odgovore na još dva pitanja.

Prvo, zašto se opozicija u nedostatku svojih strateških planova za budućnost ove zemlje, više ne poziva i ne oslanja se na vizije mučki ubijenog premijera i uglednog filozofa Zorana Đinđića o izgradnji moderne, prosperitetne i prozapadno orijentisane Srbije. (Da se ne zaboravi, Đinđić je bio nada Srbije i u ono vreme najugledniji Srbin u svetu, kojeg su rado primali najviši svetski državnici).

Drugo, zašto se već sada ne izražava snažno opredeljenje opozicije, da posle pada sadašnjeg nedemokratskog i destruktivnog režima neće dozvoliti da se pojavi neki novi Koštunica koji bi ponovo sprečio nastanak „6. oktobra“.

Sve veći broj skandaloznih autogolova SNS : uvredljiva i nediplomatska izjava Selakovića „o najglupljoj i najbesmislenijoj protestnoj noti iz Zagreba“, prišivanje KRIKU i CRTI, od strane nedostojnog šefa poslaničke grupe naprednjaka u Skupštini Martinovića, da su kriminalne organizacije i kompromitujuće korišćenje lažnih vesti od strane najviših državnika u zemlji, jasno govori da je ova vlast izgubila kompas i da je vreme da upravljanje državom prepusti moralnijim i sposobnijim ljudima iz opozicije.

Jedan je primer neshvatljivog ponašanja visokih dužnosnika na vlasti, od mnogih drugih, kada je predsednik države i SNS, radi dobijanja jeftinih političkih poena i podilaženja najneobrazovanijem sloju stanovništva, javno nazvao Đilasa lopovom, Zelenovića lopužom iz Šapca a Aleksića secikesom iz Trstenika.

Kada se ovome doda pritisak iz Evropske unije i uzme u obzir okrnjeni kredibilitet vladajućeg režima u zemlji i svetu, onda je sasvim normalno očekivati da SNS učini značajne ustupke u toku predstojećeg međustranačkog dijaloga o izborima.

Potpuno otvaranje javnih servisa RTS i RTV i televizija sa nacionalnom frekvencijom za opoziciju, bio bi prvi i najznačajniji zdravorazumski ustupak SNS, koji bi bio shvaćen kao čin zaustavljanja strmoglavog pada reputacije Srbije u Evropi.

Da novi „5. oktobar“ ne bi ostao samo samo pusti san slobodomislećih, ali poniženih, potcenjenih i uvređenih mnogih građana, nužno bi bilo da opozicija jasno i glasno kaže: posle Tita, Miloševića i Vučića ovom narodu više ne trebaju smrtni bogovi!

Aleksandar Vučić voli često da se hvali da je dao značajan doprinos izgradnji autoputeva u Srbiji i nabavci vakcina i da dosta radi.

U interesu istine treba mu odgovoriti: priznajemo ti jesi dao navedeni doprinos, ali se zato tvoja era vladanja ne može drugačije okarakterisati nego kao period civilizacijskog unazađenja Srbije!

Okupacija javnih servisa i TV sa nacionalnom frekvencijom, dirigovano uređivanje tabloida za satanizovanje opozicije i intelektualaca koji drugačije misle od strane režimskog Vučićevićevog i Pinkovog štaba za propagandu, skupštinska zasedanja bez opozicije, zatim, ne preispitivanje rada vlade i drugih organa izvršne vlasti od strane Skupštine, desetominutno razmatranje važnih životnih tema na sednicama skupštinskih odbora, agresivno nedemokratsko nametanje principa nesmenjivosti vlasti, masovno partijsko zapošljavanje i obezbeđenje sitnih privilegija aktivistima SNS zarad postizanja bespogovorne poslušnosti, veze vlasti i kriminalnih grupa, svakodnevno bahato demonstriranje apsolutističke doktrine u režimskim medijima i na skupštinskim zasedanjima „nama sve, opoziciji ništa“ – sve ovo i još sijaset drugih nepočinstava vlasti ne može se drugačije oceniti nego kao civilizacijski pad Srbije!

Građanima ostaje da gaje nadu da će dobiti bolju vlast posle izbora, jer su se sve opozicione partije plebiscitarno izjasnile za promenu vrednosnog sistema u zemlji, koji će zameniti aktuelni sistem koji favorizuje podanike, štiti sve visoke državne funkcionere bez obzira na greške koje su počinili i ne sprečava korupciju u društvu – što je posebno pogubno ni u tužilaštvu i sudstvu, kao izuzetno važnim organima vlasti.

Autor je politikolog iz Nove Varoši