Novi izvori energije ili ugalj „obogaćen“ zemljom

Danas je čovečanstvo doguralo dotle, da je od početka industrijske revolucije i pronalaska nafte i gasa, potrošilo oko 500 biliona tona fosilnog goriva izbacivši u atmosferu toliko ugljen-dioksida da se prosečna temperatura na zemlji podigla za jedan stepen, zagadila se voda, zemlja i vazduh. Predviđa se, da, ako potroši drugih 500 biliona tona, a proces se odvija mnogo brže nego ranije, pa bi se to moglo dogoditi za narednih 30 do 50 godina, posledice će biti katastrofalne i nepopravljive. Civilizacija, kakvu poznajemo bi u tom slušaju, nestala.

Energija je sila koja postoji svuda oko nas, ali i u nama.

Čovek počinje ponovo da se vraća energiji sunca, vode i vetra i da ih koristi više i pametnije, jer su ostali energenti, a pogotovo nuklearni, pokazali i svoje ružno lice, ali ne mogu da zadovolje ni približno naše potrebe, prevashodno pretvorene u električnu energiju.

Moj pokojni otac, koji je dve trećine radnog veka proveo u „Elektrosrbiji“ radeći danonoćno na tzv. planskim cenama električne energije, uštedi i održavanju sistema, govorio je uvek: „Struja je plemenita energija i ne sme da se troši za grejanje. Mora da se štedi za mnogo važnije stvari“. U martu je već nabavljao ugalj i drva za sledeću zimu.

Upravo sam završavao vojni rok 1968, kao već diplomirani inženjer u obrenovačkoj kasarni, kad su nedaleko od nje počeli iskopi za temelje termoelektrane „A“. Nisam ni sanjao da ću se već u oktobru te godine naći ponovo na tom mestu i učestvovati u gradnji tog giganta. Na njoj su radile firme iz čitave tadašnje Jugoslavije i prvi blok je već bio gotov 7. marta 1970, a poslednji, šesti, 26. decembra 1979. U međuvremenu je krenula i TA „B“, ali i hidroelektrana „Đerdap 1“ na kojoj sam proveo nekoliko puta po dve nedelje, radeći na sali u kojoj su bili generatori, i na prevodnicama.

Sve je to izgradila naša pamet i naši radnici. Sve, osim generatora, ali smo osamdesetih, napravili i naš prvi generator. Ko se ne bi i danas setio ing. Kudića koji je u kancelariji na gradilištu Đerdapa, imao gvozdeni krevet i nije išao kući tri godine, sve dok nije pregradio Dunav. Ili zidara iz Zenice i Crne Trave koji su ozidali one ogromne dimnjake na termoelektrani u Obrenovcu i koji se iz aviona vide već iznad Durmitora. Kada je sistem 1983. bio zaokružen pod nazivom TE Nikola Tesla, sačinjavale su ga termoelektrane A i B kod Obrenovca, instalisane snage 1765,5 megavata, Kolubara u Velikim Crljanima i Morava kod Svilajnca. Sa ukupno 14 generatora, snage 3.286 MW, bio je to najveći proizvođač struje u jugoistočnoj Evropi, sa godišnjom proizvodnjom od 16.400 GWh, sopstvenom železnicom koja je godišnje prevozila 37 miliona tona lignita sa kopova.

U Miloševićevo vreme, rabili su ga nemilosrdno, ne ulažući ništa i kupujući socijalni mir. Za vreme NATO bombardovanja nije radila samo jedna dan. Kolubara je bombardovana, ali su nam i na visokonaponske prenosne kablove, bacali grafitne bombe koje su izazivale velike kvarove.

Međutim, bilo je još uvek dobrih kadrova i radne snage koja je to brzo otklanjala. Pokojni predsednik Đinđić je posle 5. oktobra, čim je njegova vlada dobila pomoć, gotovo sve uložio u revitalizaciju blokova, znajući koliko je to važno. Imali smo dovoljno struje i za naše potrebe i za izvoz.

Sve ovo pričam zbog sadašnje vlasti. Ona se u tom pogledu potpuno obrukala. Ne shvatajući šta su prioriteti, nije ulagala gotovo ništa, a sistem prepustila partijskim i potpuno nestručnim kadrovima koji su u najtežem trenutku, kada je cena struje kao berzanske robe višestruko skočila, doveli do kolapsa najveću elektranu. Nismo mogli da poverujemo, da čovek koji zna da i za pečenjare treba dobar ćumur, dozvoljava da se u ogromne peći dovozi i ugalj sa mnogo zemlje i poliva mazutom, da bi to gorelo.

Počeo je uvoz zbog nepopravljivih kvarova za kratko vreme, potrošeno je, neki kažu pola milijarde evra, naki pominju i čitavu milijardu, a sada se najavljuje veliko poskupljenje.

Šta drugo da kažem nego: „Ne daj se TENT, stara damo iz Obrenovca! Doći će neko pametan da te digne. Možda ćeš, kakva vremena dolaze, onom ogromnom količinom vrele vode koja se izliva u Savu, grejati osim Obrenovca, još i pola Beograda, što je i bila naša ideja kad smo te gradili!“

Autor je arhitekta iz Beograda