Novi šarm Irana

Za razliku od većine arapskih suseda Irana, Turska je svesrdno podržala privremeni sporazum o nuklearnom programu koji je zaključen u novembru između Irana i P5+1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN i Nemačke). Ali turski politički odlučioci su i te kako svesni da taj sporazum može da preokrene krhku ravnotežu moći na Bliskom istoku.

Iz perspektive Turske, nuklearni sporazum može da ukloni glavni bezbednosni problem, ukoliko se uspešno primeni i postane trajan nakon šest meseci. Vlada Redžepa Tajipa Erdogana ne želi nuklearni Iran, strahujući da takav razvoj može da dovede do uspostavljanja asimetričnih odnosa snaga između dve države, nakon viševekovnih izbalansiranih veza.

Ali Turska takođe nije želela vojnu intervenciju u Iranu koju bi predvodile Sjedinjene Države. Verovalo se da bi vojni udar napravio još više problema kada je reč o regionalnoj stabilnosti i bezbednosti. Upravo iz tog razloga turski politički odlučioci konstantno podržavaju diplomatsko rešenje za problem Irana, a upravo su to dobili poslednjim sporazumom.

Ima i drugih razloga zbog kojih su turski zvaničnici tako srdačno pozdravili privremeni sporazum. Prvo, oni tumače sporazum kao uspeh svoje, brazilske i iranske inicijative o nuklearnoj energiji iz maja 2010, a koji su bili osuđeni na propast. Ministarstvo spoljnih poslova, na primer, izdalo je saopštenje u kojem je navelo da „sporazum čini prvi konkretni pozitivni korak napred kada je reč o iranskom nuklearnom programu od Teheranske deklaracije 2010.“

Turska je, takođe, zadovoljna što sporazum ne dovodi u pitanje njen stav prema suverenim pravima po Sporazumu o neširenju nuklearnog naoružanja (NPT). Turska konstantno brani interpretaciju da države, prema NPT, imaju prava da uspostavljaju nacionalne programe za bogaćenje uranijuma, pod uslovom da poštuju svoje obaveze iz sporazuma.

Čak i pošto su diplomatske tenzije sa Iranom kulminirale, Turska se uzdržavala da se prikloni američkom stavu koji je osporavao pravo Iranu da obogaćuje uranijum. Stoga je prećutno i uslovno prihvatanje ovog prava zadovoljavajući ishod za Tursku. Iako Turska trenutno ne planira da pokrene ciklus sopstvene proizvodnje goriva, zbog njene ambiciozne agende za razvoj nuklearne moći, politički odlučioci su rešili da brane prava koja su prihvaćena po NPT, uključujući pravo o bogaćenju uranijuma.

Kao susedna zemlja, Iran je tradicionalni trgovinski partner Turske, što donosi više od 15 milijardi dolara godišnje. Na izvozni potencijal Turske negativno utiče strogi režim sankcija uveden Iranu, gubici su procenjeni na šest milijardi dolara u prvih devet meseci 2013. Očekuje se da postepeno ublažavanje sankcija donese korist turskoj izvoznoj industriji, za koju postoji nada da će ispuniti potiskivanu potražnju Irana za robom i investicionim sredstvima.

Poboljšanje odnosa Irana sa Zapadom i smanjenje diplomatskog pritiska na Islamsku Republiku nije glavni problem Turske. Ali, za države Persijskog zaliva, a i za Izrael, to poboljšanje znači otvaranje vrata za jači iranski uticaj širom regiona. Ove zemlje veruju da SAD nakon privremenog sporazuma neće uspeti uspešno da demonstriraju jaku rešenost da odvrate Iran od težnje ka regionalnoj hegemoniji.

U tom slučaju, tenzije između Saudijske Arabije i Irana postaće još jače u predstojećim godinama i postaće glavni destabilizujući faktor u regionu. Upravo će u tom kontekstu uloga Turske kao sekularne sile sposobne da prevaziđe sektaške podele postati važnija nego ikada. Dobar savet turskim političkim odlučiocima bi bio da iskoriste priliku da učvrste učinke zemlje kao regionalnog igrača koji je u jedinstvenoj poziciji da iskoreni opasnost od potencijalno izuzetno opasnog razdora koji se širi.

Autor je predsedavajući Centra za ekonomiju i spoljnopolitičke studije (EDAM) sa sedištem u Istanbulu

Copyright: Project Syndicate, 2013. www.project-syndicate.org

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji