Novinari, a ratni huškači?

Nije lako poverovati ne samo zato što je prošlo mnogo vremena. Ne ni zato što je reč o nekoj vrsti „selektivne pravde“, jer istraga počinje utvrđivanjem veze između dokazanih (Ovčara, Vukovar) ratnih zločina i medijskih podstrekivača, pa će sudski nedokazani – uprkos pozamašnim dokumentacijama – nekako biti amnestirane. Ne čak ni zbog prilično teškog poduhvata dokaznog postupka koliko zbog okruženja u kojem se istraga vodi. Zbog toga ko je danas na vlasti, u kakvim koalicijama, na kojim položajima, koliko je samostalnosti u pravnom sistemu Srbije i – naročito što je većina tih „ratnih izveštača, a zapravo huškača“ već amnestirana neposredno posle navodnih oktobarskih promena 2000. Učinio je to sa položaja predsednika države dr Vojislav Koštunica kad je, navodno hrišćanskim razumevanjem, propovedao antirevanšizam, a istinski je svake odgovornosti spasavao ne samo ratne huškače – novinare već i izvršitelje zločina. Nije zbog toga bilo lustracije, nije bilo odgovornosti za ratno profiterstvo, nije bilo nikakvih krivaca na ovoj, srpskoj, strani. Umesto lustracije nastao je proces – političkih preoblačenja i pretrčavanja u kojem su često žrtve mogle da budu krivci što je naročito eskaliralo posle atentata na premijera Đinđića. U sledu takvih događaja ne isključuje se ni suluda mogućnost da bi neki propagandista i prodana novinarska duša – ako ga Tužilaštvo, kako najavljuje portparol Vekarić „procesuira“ – mogao da naiđe i na svojevrsnog saveznika u dugom procesu. Na nekoga ko je s njima bio na istoj strani u onom, ratno-huškačkom poslu, u vremenu ubijanja „kad Srbija i nije bila u ratu“. Mogao bi tada i da naiđe na razumevanje da je nedužan, da je sve što mu se dešava čista kleveta nastala iz krugova poznatih izdajnika, nepatriota, takozvanih nekadašnjih „soroševaca“ ili „mesijanskih intelektualaca“.

Ovako nešto se, doduše, moglo naslutiti i pre vremena dr Vojislava Koštunice. Odmah posle Dejtonskog sporazuma, kad su odjednom na TV i u mnogim novinama, bezbrojnim radio-stanicama, propagandisti postali nežniji prema dojučerašnjem neprijatelju i polako se pretvarali – u „faktore mira“! Među prvima koji se tim povodom oglasio bio je Nenad Čanak, ponudivši u svojoj kolumni u tadašnjoj Borbi tekst sa imenima novinara-propagandista, ali i urednika ratnih huškača, naglo prefarbanih u mirotvorce. I možda je trenutak za izvinjenje (posle više od decenije) Nenadu Čanku što je rukopis ostao neobjavljen s obrazloženjem „nismo mi kao oni, mi ne stavljamo na stubove srama čak ni njih, kad se režim promeni pravda će učiniti svoje“(!).

Ovog puta, prema najavi Tužilastva, proučava se ono što su pisali i govorili „novinari“ na licu mesta, izveštači, izvršiocima uređivačkih politika svojih medija tada dobro nagrađivani, a neki slavljeni do današnjih dana i biće i dalje. Urednici nisu izgleda prvi na udaru, baš kao što se ni na suđenju premijerovim ubicama nije išlo – „u pozadinu“. Kao i u ratu, u pozadini je valjda uvek bolje i za političare s kojima su urednici tada sarađivali, a i sad su u vrhu i jedni i drugi, baš kao i novi mediji što se služe nekadašnjim govorom mržnje.

Ipak, fer je reći da je dobro i ovo što je Tužilaštvo najavilo. U tome se slažu i kolege iz Hrvatske, iz Bosne i Hercegovine i iz Crne Gore, jer „svako je imao svog“. Upravo sada na Guglu (Google-books) može se naći opširna verzija knjige „Zločin u devetnaest i trideset“ (Prime time crime) – ozbiljne, objektivne analize- nekadašnjeg glavnog urednika sarajevskog „Oslobođenja“ Kemala Kurspahića o ulozi medija na bivšem ratnom yu-prostoru. Pisana je na engleskom, a u malom broju primeraka prevedena je „na naš jezik“ 2003. u Medija Centru Sarajeva, a promovisana i u Beogradu zahvljajući B-92. „Slikom i rečju mržnje“ dopunjuje je produkcija Arhitel iz Beograda Lazara Lalića dokumentima Dnevnika RTS koji bi za mlađe gledaoce mogao da ima nekako pajtonovski duh ili neki savremeniji, njima bliži (oni možda ne znaju ni Pajtona!). Kad se to sve dešavalo, ovde se u ponekim medijima citiralo „Bože, kako se ovde rano smrkava“. A sada, bez cinizma može i – „Bože, kako se ovde kasno sve dešava“.