Novinari ne smeju da stave šal

Mi o tome, naravno, svakog dana pričamo na kolegijumu, analizirajući ili kritikujući i svoj list, ali nekako mi nije to za javnost, dok ga ne objavi Vulin.

Što se mene tiče, novinarstvo je zanat i talenat. To imaš ili nemaš. A novinar je sve ono što zna. I to se vidi u svakom tekstu, u svakom pitanju na televiziji. Sve što je neko ikad pročitao, odgledao, napisao, polemisao, nalazi se u svakoj rečenici.

I ja uglavnom po tom kriterijumu biram novinare, a ne po onome koliki im je telefonski imenik, ili tome da li neko treba da ih se plaši.

Zato sam, uostalom, odavno i pobegao iz dnevnog novinarstva, možda i na samom početku svoje karijere kada sam ’97. ili ’98. prešao u nedeljni broj Novosti, a koji sam uskoro i uređivao.

Dakle, to je moj senzibilitet.

Što se tiče srpskog novinarstva, mislim da mi imamo dobro nasleđe iz devedesetih kada su nastale mnoge škole novinarstva, ali i kada su talentovana deca zbog stanja u društvu pristajala da rade ovaj odgovorni i lepi posao i pored malih plata i dugog čekanja na stalno zaposlenje.

Danas na FPN-u 90 odsto njih planira da radi u PR-u, ili u nekom ministarstvu, što se kosi sa osnovama ove profesije u kojoj nikada ne smeš da radiš za nekoga, čak ako nekad i moraš da radiš s nekim.

To je najveći problem ovoga u čemu smo danas.

Novinar nikad ne sme da stavi šal! Inače sve postaje tribina u kojoj te vlast optužuje da si neprijatelj države, što je opasna stvar, a Tviter zajednica za „lažnu objektivnost“, ukoliko ne pišeš samo ono što oni misle da treba da pišeš.

Zapamtio sam jednu Tijanićevu rečenicu: „Nemoj da pustim novinare da rade svoj posao.“ I ona zaista, u njegovoj mračnoj genijalnosti, najbolje pokazuje gde se nalaze naši mediji, sa njim i naše društvo.

Uređivačka politika lista koji vodim zato je upravo to: pusti novinare da rade svoj posao.

Pusti različita mišljenja. Stavi na naslovnu stranu i Dobricu i Latinku. Insistiraj na modernom stilu pisanja i rečniku koji odgovara velikim medijima. Imaj i Rodžera Koena i Rosa Daudeta, kao što ih ima NJujork tajms. Juri ličnost nedelje, umesto da o njemu pišeš iz kafane.

Ponašaj se kao da svake nedelje izdaješ knjigu.

Mnogo sam naučio i u poslednjih pet godina saradnje sa NJujork tajmsom, ali i od njihove ideološke suprotnosti, Mond diplomatika, koji takođe izdajemo. Kredibilitet se stiče godinama, a gubi u sekundi. Novinarska pravila tako su jasna. All the news that fit to print, stoji uz glavu ovog dnevnika, dok je najvažnije pravilo nezavisne štampe ono koje je odavno lansirao britanski Gardijan: „Kolumne su slobodne, činjenice su svetinja.“ Treću stvar naučio sam u priči sa njima: „Šta danas nije za NJujork tajms, nije nikad za NJujork tajms.“

Naravno da ne poredim nas sa NJujork tajmsom, pošto smo mi NYT ili magazin Tajm taman onoliko koliko je Srbija Amerika.

Ali to nas ne sprečava da kad imamo neku dilemu postavimo to jednostavno pitanje: „Da li bi to Tajm objavio?“

Nema bolje odbrane novinara nego da se bave novinarstvom.

Sećam se da su me jednom pitali koliko košta da se povuče neki tekst. Rekao sam: „Tri juga.“ Kažu „Okej.“ Ja kažem: „Niste shvatili, uzmite tri ‘juga’ i pošaljite svoje ljude da pokupuju sve Nedeljnike.“ A ukoliko nastavite da pretite, onda odmah izlazimo u javnost…

Niko ne može da ti napravi reklamu kao država, ali ukoliko vas ona napadne, morate uvek da reagujete. Bilo da vas izbace iz biznis laundža nacionalnog prevoznika ili da komentarišu vaš tekst koji vi niste objavili.

Na Tviter ne treba reagovati. To je skučeni prostor malog broja istomišljenika u kojem svi zauzimaju stav o temama koje ne poznaju.

A i malo podseća na sociopatiju. Poslednjih godina ispada da nezavisne medije najviše zanima šta pišu tabloidi, a tabloide šta pišu nezavisni mediji. Kao da u Americi liberali gledaju Fox, a konzervativci CNN. Čemu to mučenje?

Novine su važnije od televizije. One nameću teme koje televizija prenosi. Nemate format na televiziji da iznesete neku aferu do kraja.

I zato ja mislim da u Srbiji postoji nekoliko kreatora vesti, a to nisu ni sajtovi koji fejkuju posete estradom i ubistvima, na kojima se čitaoci zadržavaju u proseku dve sekunde.

Kad neko za vaše novine izdvoji 60 dinara, ili naše 250, to nosi veliku odgovornost.

Ali je to i jedini brend. I jedini pravi čitaoci.

Što se tiče Nedeljnika, on je mejnstrim njuzmagazin. I ja tu nemam šta više da dodam. To je nešto što od Evropljanina, i jedno vreme Standarda, u klasičnom smislu nije postojalo u Srbiji. Mi imamo odličnu tradiciju političkih magazina, ali njuzmagazine su i u bivšoj Jugoslaviji najbolje pravili Hrvati: Danas, Start, Globus.

Situacija je danas suprotna: Hrvati nemaju nijedan njuzmagazin, Globus izlazi na 15 dana, dok u Srbiji danas sve novinare da okupite ne biste mogli da napravite Jutarnji list; iako su oni u staroj zemlji samo mogli da prolaze pored Politike.

Postojala je i priča kako je, u bivšoj Jugoslaviji, u Hrvatskoj bilo osam vrhunskih urednika, a u Srbiji 12. Čista matematika.

Danas je problem što kod nas najbolji novinari najlakše ostaju bez posla! I to je najtačniji lament nad srpskim novinarstvom.

Pročitao sam nedavno u odličnoj Martensovoj knjizi o Ivi Andriću – a on je vrhunski novinar nemačkog FAZ-a – kako se Tito jednom pojavio na Savezu književnika Jugoslavije i pred Andrićem i najvećim piscima tog vremena doslovno rekao:

„Svi jugoslovenski pisci imaju slobodu izražavanja – sve dok ne napišu nešto štetno!“

Sve je, dakle, isto… Samo njega nema…

Pošiljalac je glavni urednik magazina Nedeljnik