Novo globalno vodstvo

 Za razliku od 20. veka u kome je o svetskome ratu i miru odlučivalo niz živopisnih likova – od Hitlera i Staljina, sve do Maoa i Niksona, 21. vek nudi obećanje stabilnosti i donosi novu generaciju svetskih lidera. Oni su, poput američkog predsednika Obame, ruskog predsednika Medvedeva i kineskog lidera Hu Đintaoa, obrazovani, taktični, i što je najvažnije, potpuno svesni složenosti sveta u kome živimo i u kome za komplikovane probleme ne postoje jednostavna rešenja.

Skorašnja odluka američkog predsednika o opozivu novih „ratova zvezda“ oličenih u nesuđenom antiraketnom štitu koji se imao razmestiti u Evropi, svedoči da svetski lideri pokušavaju da redukuju globalne probleme umesto da ih proizvode. Istina, od te odluke ne treba očekivati ništa spektakularno i naivno bi bilo misliti da sada na zemlji ima nastupiti kantovski „večni mir“, ali ta odluka podvlači liniju između globalnog centra, koji zbija svoje redove, i destruktivnih margina, koje još uvek ne mogu da pristanu na novo globalno vodstvo. Naime, značajne svetske sile koje se, sada, ne više neformalno, već i potpuno oficijelno kosultuju u okviru različitih grupa (G7, G8, G20…) bliže su jedne drugima negoli što su sve skupa bliske tzv. buntovnim državama poput Irana, Severne Koreje ili Afganistana. Svet u kome živimo rascepljen je na moćni globalni centar u kome zajednički sede i američki, i ruski, i kineski predsednik, sa čitavom ostalom svitom lidera srednjeg i regionalnog značaja, dok je na drugoj strani globalna margina, koja tek traži svoje mesto u novom globalnom poretku.

Pouke koje iz takvog zapažanja proishode su višestruke – vrlo je teško očekivati da će vodeće svetske države okupljene u nekoj vrsti nezvanične svetske vlade ući u međusobne sporove zbog nekih trećih tzv. „malih“ država, jer su im zajednički interesi mnogo pretežniji od onih interesa koje bi mogli deliti sa tim malim državama. Poljska i Češka su to najbolje iskusile na sopstvenoj koži, jer su zaigrale na „američku“ kartu, protiv one „ruske“, i uskoro su se osetile izneverene kada je „pala“ odluka o postavljanju antiraketnog štita u Evropi, budući da su se veći i moćniji nagodili međusobnim ustupcima. Slično iskustvo bi uskoro mogle imati i ostale „male“ zemlje koje su, kao na ruletu, čitav ulog stavile samo na jedno polje, i dovele se u situaciju da budu gubitnici ako ne bude izvučen njihov broj. A oni koji „izvlače brojeve“ upravo su prethodnog meseca pokazali pomenutu globalnu solidarnost „velikih“ na zasedanju Generalne skupštine UN u Nju jorku i na samitu G-20 u Pitsburgu. Stoga predstavnicima manjih država jedino ostaje da na takvim mestima lobiraju za sopstvene interese i da pri tome računaju da niko neće specijalno zbog njih zakuvati neku novu svetsku čorbu.

Tako je nekada kod nas računao Jovan Ristić, nešto manje Pašić, a nešto više Tito, ali nažalost naši skorašnji lideri poput Miloševića i drugih iz te škole mišljenja, imali su potpuno oprečan račun. Konačno, skorašnji gest koji je Amerika učinila prema Rusiji, a koja će joj to opet vratiti u nekom drugom „potkusurivanju“, demantuje sve one naše „mudrace“ koji su se uzdali u novi hladni rat među globalnim silama, a u kome bismo mi mogli profitirati ako pametno izaberemo stranu. Mesto takvih priprostih perspektiva, smerince za našu spoljnu politiku su potpuno jasne, te možemo „petljati“ koliko god hoćemo i sa Amerikom, i sa Rusijom, i sa Kinom, i to nam niko neće uzeti za zlo, jer svako od njih je na specifičan način uključen u globalnu raspodelu moći, ali ne bismo smeli da „petljamo“ sa Iranom, Severnom Korejom, afganistanskom gerilom ili sličnima. Kao onomad kada smo se slatko ortačili sa svetskim mangupima poput nesrećnog Sadama. Na sreću, nikome normalnom u Srbiji više ne pada na pamet da ponovno postanemo „glineni golub“ globalnoga poretka, osim možda samo onima koji bi tuđim životima opet branili svoje apsurdne ideje o „svetu kakav bi trebalo da bude“, a kojih, nažalost, još ima.