Novo trojstvo srpskih izbora – tri K

Niš je ponovo poslužio kao početna stanica za nirnberške relije naprednjačke kamarile.

Na istom mestu pre skoro deset godina Aleksandar Vučić je u prepunoj dvorani Čair morao da smiruje nedovoljno prevaspitane radikale da ne zvižde zapadnim ambasadorima i ljutitim glasom ih naterao da „spontanim aplauzom“ pozdrave uvažene zvanice. Znao je vrlo dobro da o njegovoj političkoj budućnosti ne odlučuju oni koji aplaudiraju, već oni kojima se aplaudira pa je poziv na kolektivni udvorički ples morao da uputi sa bine.

Niš je devedesetih bio „crvena tvrđava“, nepresušna baza Slobinih socijalista, centar okupljanja fanatizovanih nacional-komunista koji su bili spremni i krvlju da brane postojeći sistem. Dvadeset i pet godina kasnije ovaj drugi po veličini grad u Srbiji ponovo ima obožavanog najvećeg sina našeg naroda i preostalih neproteranih narodnosti, ponovo se pevaju ode preCedniku spasiocu i ponovo se umesto ikonica, osvežavajućih jelkica ili ženinih slika na upadljiva mesta stavljaju fotografije velikog Vođe koji je od grada uništenog žutom kugom napravio srpskim Seulom (rang Mančestera je rezervisan za ljubomorne Leskovčane).

U carskom gradu stranački skup nije samo protokolarna manifestacija ispunjena prigodnim izrazima zahvalnosti i podrške najvažnijem gostu. Ne, kod nas na Jugu ta vrsta posebne sado-mazo veze podignuta je na mistični, gotovo religijski nivo. Zato se baš na ovom „svetom“ mestu, pred svojim apostolima i sledbenicima zakleo da dok diše neće dozvoliti da lopovi iz bivšeg režima ponovo dođu na vlast.

Ova višeslojna poruka ne samo da je sama po sebi zlokobna i zastrašujuća, već je neka vrsta predskazanja.

K1

Korupcija je još uvek tema koja pali večito kratki fitilj kod prosečnog srpskog glasača koji je kivan na državu jer ga krade, besan na šefa jer ga maltretira, nezadovoljan okruženjem jer ga sputava. Za prosečnog Srbina politika je umetnost pronaći tuđeg krivca za sopstvene nedostatke.

Zavet još uvek aktuelnog predsednika kontradiktoran je iz više razloga, a najvažniji je onaj da su gotovo svi kriminalci iz bivšeg režima već promenili stranački dres i prešli u njegovo jato. Kakva je to država kojom on predsedava kada kriminalci nisu u zatvoru, već na političkom tržištu? Zašto isti nisu pred narodnim sudom koji sudi po zakonu, već zaštićeni političkim imunitetom izlaze pred sud naroda koji sudi po utisku.

Ako već sebe predstavlja kao sanitarni koridor prema ljudima sa one strane zakona, zbog čega visoke državne funkcije pokrivaju osobe o kojima njegovi nezvanični službeni listovi pišu kao o članovima ili zaštitnicima članova organizovanog kriminala.

Za sve što optužuje pripadnike bivše, i podvlačim bivše vlasti, mnogo gori greh je na leđima onih koji čine stub sadašnje vlasti. Đilasovih 610 miliona izgledaju kao džeparac naspram onog što tabloidi upisuju na konto njegovih kumova, telohranitelja ili kolega sa Severa. Kad god grmi o pljačkaškoj privatizaciji, te reči treba pokriti slikom prodatog PKB-a ili smederevske Železare. Kada savetuje Mariniku Tepić da ne vozi fantomski porše, treba ga podsetiti na ministra zdravlja koji prestonicom krstari u džipu koji košta koliko jedna medicinska sestra zaradi za pola svog radnog veka.

K2

Korona neće oboriti Vučića, ali može biti dvosekli mač koji on nije sposoban da vrati u korice. Upozorenje – oštrice su jednako smrtonosne i za opoziciju koja ne sme preći na drugu obalu Rubikona gde je čekaju teorije zavere i nezalečeni granični poremećaji.

Vučić će sigurno pokušati da kapitalizuje dobro organizovanu vakcinaciju, relativno povoljnu epidemiološku situaciju u odnosu na region, kao i vakcionalizam kojim je omeđio zonu svog geopolitičkog uticaja. S druge strane mača jedina izvesnost kod epidemija jeste permanentna neizvesnost.

Ne postoji porodica u Srbiji čiji bliži ili dalji član nije bio žrtva ove moderne kuge. Tu su medijski spinovi i ružičaste halucinacije sa nacionalnih frekvencija neefikasni. Bolnice su nam i dalje u katastrofalnom stanju, krovovi prokišnjavaju, klime ne rade, a kadrovi odlaze u masovnom broju. Nove bolnice biće samo češljanje mrtvaca, ako nam se ostvare apokaliptične najave starozavetnog Kona, jer delta soj može dovesti do kolapsa prenapregnutog sistema.

Arsenal je prazan. Ljudima su vakcine predstavljane kao čudo tehnike, kao izbavljenje, a karta lockdowna je već na otvaranju partije potrošena. Država je sama sebe saterala u ugao i polako prestaje da bude kontrolor budućih događaja.

K3

Kosovo je večita tema srpske politike. Umesto fokusiranja na tragedije pojedinaca koje verno odslikavaju dubinu krize, poput nesrećne sudbine Dragice Gašić, jedine Srpkinje povratnice u Đakovici, zupčanik teleskopa se okreće u suprotnom smeru pa se kosovska saga sabija u mozaik fantazmagoričnog srpskog sveta koji je dovoljno mali da ne podseća na Veliku Srbiju i na ružnu prošlost njegovih tvoraca, ali dovoljno veliki i van realnosti da u njemu Vulin može biti predsednik Srbije, a Vučić predsednik svih Srba.

Takav raspored je najavio lider borbene levice na kojem je Srbija opevana kao avlije, avlije pune behara, a Vučić Srbima, susedima i celom svetu poslao preteći pozdrav preko drugara.

Stižu nove devedesete i pitanje rađa pitanje – šta gasi neizbežne nemire i gde to još život umire. I dok u duši brojim ožiljke, gledam sinovljeve bistre okice koje me pitaju da li je ovaj svet zaista toliko lep kao odraz u njegovom oku. Razočarenje koje sledi odrastanjem u državi koja ponovo peva u slavu noževa i slavi čudne svece, ne mogu da sprečim. Nadam se da mogu da odložim.

Jedno znam – iako je došlo vreme s goreg na gore u kome se razigralo ono najgore, sve su to barabe i ja svog sina ne dam. Ma kakav oni čudovišni svet pravili, u njemu nema mesta za bistrooke.

Nemojmo se zavaravati, nama se ne približavaju izbori, već sudar svetova. Pripremimo se na vreme!

Autor je lekar, član Glavnog odbora Demokratske stranke