Foto: A. Latas/Danas.rsNovinari od 1. novembra u Novom Sadu rade dan i noć, a često i posle toga // Novosađanke sa cegerima koje traže „beogradsku decu“ da ih nahrane // Dve baterije, dva telefona, fotoaparat, laptop i duge gaće // Stiže i Madona // Kao da smo postali prvaci // Lečeni radikali, kako ih je Teofil krstio, neće se smiriti // Jedni drugima sada čuvamo leđa
Petak 31. januar
Dan počinje sa odgovaranjem na čestitke. Nagrada koju sam dobio zajedno sa svojim kolegama od Nezavisnog društva novinara Vojvodine znači, ali više me raduje što je solidarna i društvo u kom sam se našao. Novinari od 1. novembra u Novom Sadu rade dan i noć, a često i posle toga. Novinarske grupe na telefonima na kojima se okupljaju oni čije medijske kuće još mogu da izveštavaju o stvarnosti u Srbiji, postale su prave redakcije. Nekada smo ih koristili da brzo dođemo do brojeva telefona ili da proverimo informacije kojih nema ni na Guglu – jes, mi smo oni manijaci koji pred spavanje umesto kakve knjige listamo službene glasnike. Sada je unutra potpuni haos! Dogovori, svađanje, prepirke i rasprave, red plakanja, pa smejanje, poljupci i zagrljaji. Demonstrativni izlasci iz grupe, pa solidarno vraćanje pregorelog pojedinca. Ali preko svega se prelazi brzo. Cilj je da što više informacija, fotografija i videa, stigne do što šire javnosti.
Iako smo iz različitih redakcija, dogovaramo se ko će na koju blokadu ili protest, da pokušamo da pokrijemo sve. To je tokom decembra i januara postalo nemoguće, jer je znalo biti i po 30 događaja u danu. Ako telefon ostane 20 minuta netaknut, Vajber već tiho obaveštava da čitanje 200 nepročitanih poruka čeka! Plenumima ubacujemo nove članove uz poruku: „Dobrodošli u pakao!“. Sve zbog održavanja, što bi šoferi rekli, obrtajne tenzije. I mislim da smo u tome uspeli. Ka Varadinskom mostu krećem par sati pre dolaska beogradskih studenata. Već je u centru mirisalo na spektakl, ali nisam se nadao da će mi to biti jedan od najemotivnijih dana u životu. Na desetine hiljada građana koji plaču i smeju se u isto vreme!
Novosađani nikada nikog ovako nisu dočekali! Ona scena razmene zastava studenata Beogradskog i Novosadskog univerziteta na mostu može odmah na ulaz Muzeja prisajedinjenja. Kolona koja kreće ka Železničkoj stanici, bicikli, motori, traktori.. Čitav Grad koji je izašao da ih pozdravi duž cele trase. Novosađanke sa cegerima koje traže „beogradsku decu“ da ih nahrane i ovih koji odmahuju rukama presiti iz marša kroz domaćinski Srem. Polaganje venaca i nikad doživljena tišina desetak ili više hiljada ljudi. Plakanje i ostajanje bez reči. A najveći dan tek je bio pre nama.
SUBOTA 1. februar
Spremanje za veliki protest i blokadu tri mosta. Pakovanje kao za rat. Dve baterije, dva telefona, fotoaparat, laptop. I duge gaće. Soda i voda protiv suzavca neće trebati, ali ako čuje zlo, kolega Žare sigurno ima u rancu. Izlazak na ulicu oko podne. Iz Beograda je stigla koleginica Nađa, kolega Uglješa pod teškim virusom javlja kako „crkava već četiri dana“. Odgovaram ga od namere da ide van. „Gde ovo da propustim, ima na nosilima da me odnesu na most“, replicira. Sve je jasno. Defile par hiljada motora razbudio je grad. Stigla je i traktorska motorizovana. Kod Mosta slobode, gde sam bio raspoređen, već oko 17 časova nije bilo interneta. Moralo se trčati par ulica u štek da bi se uhvatio signal.
Mi koji pratimo sve te novosadske proteste protiv SNS-a više od deceniju, znamo i većinu učesnika. Ko će doći od aktivista, ko od građana, ko od ljubitelja pasa, ko od kulturnih radnika, ko od policije u civilu i onih u uniformi. Sada više nije tako. Retko koga srećemo i kad se to desi nemamo vremena za priču. Svi se gube u masi. Pozdravljamo se u brzini i uz kratak zagrljaj, kao kad sretneš Novosađanina na letovanju u Grčkoj pa ti je gari poznat iz grada. Kroz blokadu Mosta prodefilovao je čitav Novi Sad. Svi su došli. Traktori i motori drže blokadu, studenti i njihova specijalna jedinica za održavanje reda – „dabrovi“ obavljaju posao besprekorno. Katarza. Ne znam gde bih pre gledao u masu ili telefon gde stižu razne slike i snimci.
Stiže i Madona! Ovaj bunt koji se dešava u Srbiji sve je teže opisati i prepričati, postaje nadrealan i jednostavno treba ga doživeti. Dođi, gledaj i osećaj. Ušli smo u nedelju. I dalje se borim sa internetom. Novinarsko čulo (iskustvo) mi govori da neće biti incidenata tokom noći. Nešto posle ponoći povlačim se u bazu.
Nedelja 2. februar
Ranim da uhvatim fotografije studenata koji se bude nakon prospavane noći na mostu. Deo njih koliko vidim nije ni spavao. Cupkaju smrznuti ogrnuti debelim vrećama. Odlično organizovani Novosađani već su oko sedam ujutro bili spremni sa svežim i vrućim kiflicama, burecima, čajevima i kafama. Slagala se i potpala za kuvanje gulaša i pasulja. Ovo je bio onaj dan posle pobede. Takvo je bilo raspoloženje među ljudima. Kao da smo postali prvaci. Čega, videćemo uskoro. Skupio se veliki broj ljudi, popunili su raskrsnicu, okolne ulice i dobar deo Limanskog parka. Spiderman je besplatno masirao studente.
Blokada je produžena kako bi se čitav prostor očistio, a studenti su za sobom pokupili i prašinu! Kući dolazim opet kasno. Nedelja je inače dan za basket, ali kad su mirnodopski uslovi. Dolazim taman na spremanje dece za večeru i spavanje. Ne stižem da se nagradim ni barem jednom Gričkom vješticom. Ležem kad i oni.
Ponedeljak 3. februar
Nakon nekoliko dana na ulici, ponedeljak provodim uz kucanje i lopatanje vesti na sajt. Ubija me što nemam redakciju, iako radim u odvojenom prostoru od porodice. Izlazim na ulicu tek predveče do prodavnice, toliko kratko, da srećem jedino onog „e imaš 100 dinara“ komšiju. On me inače preko naše ulice u centru grada uvek dovikuje – „Hrvat!“. Provalio je već na početku našeg komšijanja da koristim „hrvatske reči“ poput – „hlače“, „mrkva“ ili „zrak“, i to mu je izgleda bilo dovoljno da donese zaključak. Držim situaciju za smešljivu. Jer kada u mom zavičaju u istočnoj Slavoniji progovorim ekavicu, onda mi viču da sam Srbin. Tako smo mi istočni Slavonci koji pričamo štokavsku ekavicu uz neke „hrvatske reči“, valjda poslednji koji ovde dokazano divanimo srpskohrvatski? Kakogod, Cvele je obećao da će i ovu transakciju zapamtiti, da sve kod kuće tefteri i da će mi sve to jednog dana u dinar vratiti. Za kraj našeg rituala uvek ga pitam „šta kupuješ“, a on svaki put u prolazu odvikuje „crkveni kalendar“!
Utorak 4. februar
Jutro me dočekuje sa vešću da je umro Teofil Pančić. Znao sam da je loše, ali ipak smrti ljudi za koje smatraš da nekako ne mogu da umru, uvek iznenadi. Previše su veliki! Ne usudim se dalje da pišem o njemu. Reći ću samo da mi je bio jedan od omiljenih novinara i pisaca. Kad se saberu sve liste na kojima bi se našao, verovatno je on taj No. 1. Neko je napisao da je sa njim otišlo i 20 odsto domaćen novinarstva, slažem se, verovatno i više. U toku dana pretresam sa kolegama koje škole su u blokadi i koje vrste. Opšti je haos. U roditeljskim grupama traju pravi mali građanski ratovi. Lečeni radikali, kako ih je Teofil krstio, neće se smiriti dok ne posvađaju svakog sa svakim u ovoj zemlji.
Sreda 5. februar
Gradonačelnik Milan Đurić koji je dao ostavku na Instagramu, pravi se blesav i šalje mejlove kao da će vladati još 100 godina. Neverovatna lakoća postojanja. Većina škola ne radi, fakulteti blokirani, tokom vikenda čitav grad na ulici, nema budžeta, a on obilazi gradilišta i nastavlja da obećava. Telefon ne prestaje da zvoni, vreme je kad se svi obračunavaju sa svima i treba im podrška medija. Van Novog Sada po manjim gradovima i mestima situacijama sa pritiscima i napadima je još gora, ali ne stižemo svima da pomognemo i to me ubija. Dopisničke mreže su upokojene i nema ljudi. A za beogradske urednike sve ono zeleno na mapi Srbije je Novi Sad…
Četvrtak 6. februar
U četvrtak su me najurili na odmor. To znači da buljenje u ekran kompjutera zamenim buljenjem u ekran telefona, a sadržaj je isti. Bitka za Novi Sad i reporteri koji pokušavaju da je uhvate, shvate i prenesu. Novosadski novinari zaista su jedan an ženeral širok krug solidarnih ljudi. Došli smo do toga da umesto deljenja informacija, jedni drugima sada čuvamo leđa. Bukvalno. Pazimo se i vučemo u stranu ako krenu pendreci, štitovi ili palice. Skeniramo sumnjivce koji bi možda mogli da se zalete iz mase, teramo ludake koji vređaju kolege ili žele nešto da rasprave. Kakvo vreme za izveštavati!
Autor je dopisnik Danasa iz Novog Sada, jedan od dobitnika ovogodišnje nagrade Nezavisnog društva novinara Vojvodine
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
