Novosadska tragedija – državni danak u krvi: Lični stav Sonje Atanasijević

Ljude naravno treba pamtiti po njihovim delima, pre svega, ali lica su ta koja ispunjavaju našu svakodnevicu kao kaleidoskop koji nam se pred očima premotava tokom čitavog dana, a koji čine lica nepoznatih ljudi koje srećemo na ulici, u gradskom prevozu, kao i onih poznatih, sa posla, iz kuće, ali i sa TV ekrana i medija.

Zato nije dovoljno da nadležni ministri, bivša premijerka i sadašnji premijer i gradonačelnik Novog Sada, ni cela vlada Srbije, podnesu ostavke zbog nadstrešnice koja je ubila ljude. Nije dovoljno da sa jedne funkcije pređu na drugu, iz jedne fotelje u drugu. Potrebno je da nestanu iz javnog života. Neka se bave poslovima koji ne zahtevaju pojavljivanje u javnosti. Čitamo ovih dana da se tako radi u demokratskom svetu kada se dogodi slična tragedija. Čitamo i da je u Letoniji zbog srušenog krova supermarketa cela vlada podnela ostavku.

Dakle, potrebno je da nam lica ljudi koji snose direktnu političku odgovornost za tragediju u Novom Sadu nestanu iz naših dnevnih soba, u protivnom, naša kolektivna trauma biće sve dublja. O traumi i uništenim životima 14 porodica ne može se ni govoriti ni pisati, o tome se može samo ćutati. Pitamo se, uzgred, kako će nadalje živeti oni čija lica su prepoznatljiva u javnosti, a koje ceo narod sada povezuje sa užasom koji se 1. novembra dogodio u Novom Sadu.

Čitamo ovih dana i o tome da kada se sruši objekat u privatnom vlasništvu i neko nastrada, kriv je vlasnik, a kada se to desi sa državnom svojinom, logično, kriva je država. A naša država već duže vreme nalazi se u stanju građevinske histerije. Tehnički, krivi smo svi, zato što je novcem iz naših džepova finansirana rekonstrukcija zgrade novosadske železničke stanice (i dva puta svečano otvorena), koja je zbog nečijeg neznanja, nestručnosti, alavosti, bahatosti – pošla po zlu i dovela do rušenja nadstrešnice. Čitamo na društvenim mrežama i ovo: I sad im ti veruj za litijum, za metro, za nuklearnu elektranu. A slušamo naveliko i zloslutne stihove panonskog mornara: „I sve po zakonu, za to sam prvi, Ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu.“

Sada s punim pravom možemo da dovedemo u pitanje bezbednost svega što je naprednjačka vlast izgradila i namerava da gradi. I svih objekata koji su dotrajali, a koje nije renovirala, poput osnovne škole buđavih zidova u Vranju. Jesu li potpuno bezbedni i preskupi stadioni, da li će biti bezbedna zgrada Ekspa 27 koja će koštati više milijardi evra, ili Novi srpski most, da li će biti bezbedna deca dok prelistavaju knjige u nekim novim sajamskim halama tamo negde u Surčinu?

Ali, da se vratimo na kolektivni bol i kolektivnu krivicu. Boleće uvek jednako „Ribnikar“ i Mladenovac, samo što nas je prva tragedija uvela u kolektivnu traumu od škole. Da li postoji roditelj u Srbiji koji je potpuno miran dok mu je dete u školskoj klupi? Da li postoji sada iko u Srbiji ko će potpuno mirno stajati ispod bilo kakve nadstrešnice? U toj činjenici, banalnoj, na prvi pogled, sadržana je sva simbolika ove vlasti.

Vodeći nas kroz milion laži, prevara, obmana, neispunjenih obećanja, neizvesnosti, nesigurnosti i strahova, konačno su nas doveli i do straha od samog života. A tako dolazimo i do kolektivne krivice. Do naše apatije, apolitičnosti, čak gadljivosti prema politici, nažalost i neukosti, uz čuvenu rečenicu – svi su isti. Cena koju plaćamo zbog ovakvih stavova postala je previsoka. A državi već dugo ne plaćamo samo porez u novcu, već se za „viziju Srbije kao zemlje najboljih prilika za sve njene građane“, kako stoji na sajtu Vlade, neretko plaća i ljudskim životima – životima rudara, radnika u fabrici eksploziva, radnika na gradilištima, građana koji ginu od otpalog točka gradskog autobusa, sada i građana na koje se sruče tone betona dok čekaju autobus. Danak u krvi, u bukvalnom smislu.

Da li se bar možemo nadati da ćemo ubuduće biti pošteđeni svečanih otvaranja bilo kakvih građevina i objekata, od semafora, bankomata, trafostanica, do fabrika i autoputeva?

Pod nadstrešnicom u Novom Sadu tog petka, 1. novembra, mogao je biti bilo ko, i onaj ko se interesuje za stanje u zemlji u kojoj živi, i onaj ko samo gleda svoja posla, i onaj ko glasa za vlast, i onaj ko glasa za opoziciju, i onaj ko izlazi i onaj ko ne izlazi na izbore. Da je na izbore izašlo, na primer, 70 odsto građana Srbije, možda bi bila neutralisana krađa glasova i konačno smenjena vlast.

Možda bi neki drugi ljudi, sa više stručnosti i znanja, više odgovornosti i savesti, nastavili da upravljaju projektom rekonstrukcije železničke stanice u Novom Sadu, te nikada ne bismo ni saznali za lica i imena četrnaestoro dece i odraslih koji bi ovoga dana, kao i mi, obavljali neke uobičajene radnje – odlazili na posao, u školu, igrali se, pisali domaće zadatke, izlazili, zabavljali se, voleli se.

Autorka je književnica i slobodna novinarka