Foto: Shutterstock/Valerie QuemenerČak i onom delu građanstva Republike Srbije koji se sporadično informiše o prilikama u svetu i kod nas, nije mogla promaći vest o Samitu koji se održao u Briselu 21. marta, što zbog važnosti teme, što zbog činjenice da je naš predsednik na njemu učestvovao.
U Briselu su visoki zvaničnici pričali o budućnosti nuklearne energije u svetu a zaključak sadržan u usvojenoj Deklaraciji je da bi se ovoj vrsti energije svakako trebalo vratiti i to već u najskorije vreme.
A da ne idemo u daleku prošlost o tome da se nuklearna energija treba razmatrati, makar i kao daleka mogućnost Srbije, zaključilo se i na jednodnevnom skupu u SANU još novembra 2022. godine, gde su se okupili naši ljudi od struke, ali je taj događaj prošao prilično nezapaženo.
U svakom slučaju tema jeste zanimljiva i o njoj se itekako treba pričati.
Profesor sam nuklearne fizike, smatram da ni svet ni Srbija ne mogu računati na energetsku stabilnost i razvoj bez nuklearnih elektrana ali bih ovoga puta to ostavio po strani.
Više bih se pozabavio nastupom od nepuna četiri minuta našeg predsednika na Samitu i izjavama koje je nakon toga dao našim medijima.
Početak nastupa je bio obećavajući.
Predsednik je pomenuo kako Samit smatra mnogo značajnijim događajem za budućnost Evrope od mnoštva kojekakvih birokratskih skupova, gde se visoki zvaničnici sreću samo da bi se sretali.
No nakon toga sledi prilično grubo prizemljenje sa iznenađujućom tezom da nam više energije treba kako bismo udvostručili proizvodnju naoružanja (!!!) a opšti rast je pomenut tek na drugom mestu.
Nuklearne tehnologije su, kao ni jedna druga oblast ljudske delatnosti, doživele britko razgraničenje na vojni i mirnodopski deo.
Nuklearna energetika se oduvek navodi kao svetao primer upotrebe nuklearnih tehnologija u mirnodopske svrhe. Jasno je svakome da struja koja izvire iz svih drugih elektrana napaja i fabrike oružja, ali nikada niko do sada nije izgradnje nuklearnih energetskih postrojenja pravdao potrebom proizvodnje oružja!
Da li se to od pretprošlog četvrtka nuklearna energetika ispisala iz korpusa mirnodopskih tehnologija i prešla na mračnu stranu?
U nastavku izlaganja je konstatovana bolna činjenica da Srbija u ovom momentu nema know-how niti ima ikakve ideje gde i kako da ga nabavi. Ovu je tezu predsednik dodatno pojačao u izjavama za štampu gde je ponovio da mi stručnjaka nemamo i da ih treba vratiti iz inostranstva.
Ništa novo, isto to (da “ne postoji ni naučni, ni stručni kadar koji bi pratio izgradnju i rad ovih postrojenja“) je saopšteno u Strategiji razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine, „Službeni glasnik RS“, broj 101 od 8. decembra 2015. Tamo je dodatno zaključeno da bi se za 10-15 godina od ukidanja Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana ovaj problem mogao prevazići.
Prošlo je skoro deset godina i šta se desilo od tada?
Zakon jednako postoji, a osim neuspešnog pokušaja da se u Srbiji izgradi naučno istraživački centar za mirnodopsku primenu nuklearnih tehnologija, nikakve naznake aktivnosti u tom polju nije bilo.
Nažalost, tačno je da smo mi sa stručnjacima iz ove oblasti veoma tanki a za to postoji više razloga. Sticajem okolnosti je nestao interes za školovanje sličnih profila, ali i da se pojavi, veliko je pitanje da li naši univerziteti u ovakvom stanju k kakvom su, bez ozbiljnijih rezova mogu da se poduhvate jednog takvog zadatka.
Univerzitet nam je kao institucija u turbulentnim decenijama iza nas ostao neprimetan.
Samo su pojedinci u dobrom ili u lošem smislu bili vidljivi. Ostavimo za drugu priliku rasprave o tome kome je izostanak kreativnog kritičnog stava univerziteta mogao pogodovati i zadržimo se samo na činjenici da nije redak slučaj da se u dijalozima u štampi pomene “konformizam i beskičmenjaštvo esnafa“.
Ponekad se provuče ocena da akademska zajednica uživa u svojim privilegijama bez dubljeg osećaja obaveze prema društvu iz koga je ponikla. Ima ih koji kažu da se funkcija univerziteta svela uglavnom na to da oni koji su se na njemu zatekli sačuvaju svoj status.
Neko bi možda mogao da se namršti zbog ovih kvalifikacija, no budući da sam decenije proveo na univerzitetu mogu iz prve ruke o tome da se svedočim. U susretima sa kolegama sa drugih fakulteta i univerziteta su odavno nestale priče o struci.
Primeri nepotizma, nakompetentnosti, negativne selekcije, natezanja oko reizbora, klijentelizma, netransparetnosti u poslovanju, korupcije, nezakonite prakse poslovanja, ogoljene bolesne ambicije, nepromenljivosti upravljačkih struktura, udvorištvo, beskičmenjaštvo i još dosta toga gotovo su jedine teme naših razgovora. Bilo bi tu od svega po malo, za svakog po nešto, od radoznalaca do tužilaštva, pogotovo ovih potonjih.
E sada bi se neko mogao zapitati kakve veze ima naša manje-više uobičajena stvarnost na energetsku politiku države.
Pa ima nažalost.
U uslovima koje sam opisao naravno da je stradao kvalitet, a ovde govorim baš o fizici, disciplini koja bi trebala da iškoluje polovinu uposlenog osoblja u već spomenutom istraživačkom centru, kao i dobar broj stučnjaka koji bi u nuklearnoj elektrani sa drugim inženjerima nadgledali baš onaj centralni proces cepanja jezgara.
Da li ćemo se ikada opredeliti za nuklearnu energiju ili nećemo, teško je reći i o tome svakako treba pričati, ali u svako doba moramo imati operativan sistem koji će shodno nastalim potrebama obezbediti stručnjake.
Strah me je da u ovim uslovima na to nismo sposobni.
U nastavku predsednik reče da smo mi zainteresovani za dobijanje četiri mala modularna reaktora. Koji to „mi“, zašto baš četiri i zašto baš modularni.
Još se nismo ni saglasili da li ćemo se ikada opredeliti za nuklearnu energiju, kad ono već neki „mi“ znamo da će to biti četiri mala modularna reaktora, svaki od po 300 MW. Odmah pa najveći.
Da ne bismo ovde nagađali o prednostima i nedostacima malih modularnih reaktora, predložio bih radoznalim čitaocima da potraže o tome informacije na najmerodavnijem mestu: službenom sajtu Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA).
Ko malo pažljivije pogleda ponuđene sadržaje, lako će videti da postoji interes za malim modularnim reaktorima.
Pojavilo se preko 80 raznih tehničkih rešenja, što odobrenih, što u razvoju, ali ih u upotrebi osim par u Rusiji i Kini još uvek nema.
Treba proveriti dokle su u Indiji i Argentini stigli sa tim pošto su nedavno bili u završnoj fazi.
Amerika ima nekoliko odobrenih projekata, ali im je opet zbog finansijskih zavrzlama izmakao san da puste u upotrebu prvi modularni reaktor na svojoj teritoriji do 2030. godine.
Da stvar bude još čudnija nekada je razvoj novih tehnologija bio prekriven velom tajne, a sada se mali reaktori u razvoju naveliko nude, i to baš državama limitiranih resursa, kao što smo mi.
Rumunski zvaničnici se već uveliko hvale kako će oni biti prvi među prvima koji će mali nuklearni reaktor pustiti u pogon.
Pre izvesnog vremena sam slušao kolege iz jedne od baltičkih državica kako se hvale da su angažovani na sličnom projektu. Prilično mi je čudno da ga neki od naših bogatih prijatelja ni kod sebe nemaju a nama ga nude.
Naš predsednik bi mogao da čuje od direktora IAEA, Rafaela Grosija, jednog od inicijatora Samita u Briselu da ova međunarodna organizacija daje i neke veoma korisne preporuke državama koje razmišljaju da uvedu nuklearnu energiju u praksu.
Jedna od njih je da zemlja sa malim iskustvom u nuklearnoj energetici prvi objekt kojeg bi gradila obavezno izabere među onima koji negde već uveliko postoje i za koje se dobro zna kako se ponašaju u redovnom režimu rada.
Ako bi nam neka od “vodećih država iz EU“ iskazala “podršku“ u vidi 7.5 milijardi, kako je to već naš predsednik formulisao, baš bih voleo da vidim kako bi on po preporukama IAEA pokazao prstom na postojeću modularnu elektranu negde na zapadu i rekao “Evo baš nju hoćemo, dobro se pokazala do sada“.
Pa nema ih a neće ih ni biti još jedno vreme. A na stranu činjenica da će još dosta godina proteći dok ne saznamo kako će se mali modularni reaktori ponašati tokom eksploatacije.
Poslednje teme kojih se predsednik dotakao: Zakonodavni okvir u oblasti nuklearne energetike kao i čvrsta volja da promenimo po tom pitanju stav naših ljudi, što “ne znači da ćemo morati da se samo prilagodimo nego i da se promenimo“ bih ostavio za neku drugu priliku. Sada bih se samo osvrnuo na komentare koje su čitaoci na elektronskim medijima ostavili ispod tekstova sa predsednikovim izjavama.
Opšti je stav da je nuklearna energija za ozbiljne države.
Pominju se i Grčić i pečenjara, blato u termoelektranama, točkovi od autobusa koji ubijaju prolaznike, gotovo izvesne nuklearne katastrofe, Homer Simpson, naprednjačko ugrađivanje u cenu svake investicije, partijski pioni na funkcijama, dogovoreni procenti, kumovsko-bratovske firme itd.
Jasno je meni da deo naše populacije koja ostavlja komentare ispod novinskih tekstova nije statistički reprezentativan, ali sve što je napisano odiše istim tonom. Neverovatno je koliko je naš narod izgubio poverenje da bilo šta možemo da učinimo kao zajednica.
Autor je redovni profesor Departmana za fiziku Univerziteta u Novom Sadu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
