Foto: Shutterstock/Valerie QuemenerMožete li poštovani čitaoci da predstavite sebi kako bi to izgledalo da se neki fizičar nuklearac sa visokom dozom skepse odnosi čak i ka samom pomenu nuklearne energije. Pa priznaćete da bi to moglo biti malo čudno, u najmanju ruku kao kada bi mesar iz prodavnice u kojoj kupujete krmenadle i kobasice zagovarao vegeterijanstvo.
Pa valjda se baš od njega, fizičara a ne mesara, očekuje da promoviše nuklearnu energiju, po mogućstvu argumentima, sa aspekta svoje struke. Potpisnik ovih redova, jeste to prilježno radio, i nastaviće i dalje da se ubeđuje sa korektnim neistomišljenicima, dokle god oni budu održavali osnovni nivo kulture dijaloga.
Po logici stvari, moglo bi se pomisliti kako je najava ukidanja moratorijuma za izgradnju nuklearnih objekata (za šta se i dalje zalažem) kao i otvaranje teme izgradnje nuklearne elektrane u zemlji Srbiji (što i dalje priželjkujem) navela autora ovog teksta da otvori bocu šampanjca i proslavi.
Uradio bi on to verovatno, da nije goleme doze nepoverenja koja se neprekidno taložila po nama nakon svake manipulacije, od onih sitnih vezanih za svakodnevne teme, počev od crva u novosadskoj vodi pa sve do onih što su dovele do gubitka dela teritorije kroz uspešne pregovore, što se nijednoj državi do sad desilo nije. No da se ja okanem crva i gubitka teritorije i da se vratim na struku.
Odakle nepoverenje po pitanju nuklearne energije kada sve izgleda da dobro ide. Pa prva doza skepse se neumitno mora pojaviti kada se vidi kako nuklearnu energiju promovišu predsednik, ministarka rudarstva i energetika i propratno društvo koje se očigledno stavilo na jednu stranu po pitanju otvaranja rudnika litijuma u Jadru.
Verujem struci, dosta se mojih kolega uključujući tu i SANU oglasilo ubedljivim argumentima a kao odgovor dobili nipodaštavanje. “Koja SANU“ bilo je glasno rečeno na jednom obraćanju narodu.
Neki od tih argumenata se baziraju i na elementarnom poznavanju fizičkih zakona, tako da mi ih je lako prepoznati i usvojiti.
I sada usred sukoba koji se rasplamsao, grupa zagovornika, pored rudnika litijuma otvara još jednu opciju, ni manje ni više nego gradnju nuklearne elektrane, što je krupan zalogaj i za ozbiljnije od nas. Možda se nadaju da će ovde za promenu dobiti blanko poverenje.
O tome šta je pokretanju nuklearnog programa u zemlji Srbiji prethodilo pisao sam ranije. Sada bih priču počeo posetom francuskog predsednika. Zakačio sam samo deo konferencije za štampu, gde su naš i francuski predsednik odgovarali na pitanja novinara.
To je direktno prenosilo nekoliko TV stanica, a u jednom od studija je formirana i tročlana komisija analitičara da protumače u letu ono što smo čuli.
Tako smo od našeg predsednika saznali da “ako nismo četiri klime uključili u dve sobe, ništa nismo uradili“ i da “energija ne pada s neba, neko treba da proizvede tu struju“, pa iz tog razloga kako reče “ideja o saradnji o nuklearnoj energiji je bila moja, ja sam molio i Emanuela i EDF da govore sa nama“.
Pa dobro, sada barem znamo od koga je sve krenulo, a ako će samo da govore sa nama, nikakva šteta.
No govorilo se i govorilo o Kosovu, od čega i na Ohridu, pa su zatim krenula uveravanja da se tako govoreći ništa usput nije potpisalo, niti smo se na šta obavezali, a kako se završilo, upravo ovih dana gledamo.
A zašto je naš predsednik odlučio da baš sa Emanuelom i EDF-om priča o nuklearnoj energiji, odmah nam je rastumačio jedan od nazočnih komentatora u studiju javnog servisa.
Reče on da Francuska dve trećine svoje struje proizvodi u nuklearnim elektranama. Sasvim tačno, Francuska trenutno ima 56 operativnih reaktora.
Više ih u pogonu ima samo Amerika (94), a u Kini ih je u upotrebi takođe 56. Ako je učešće struje iz nuklearnih elektrana u ukupnoj potrošnji validan parametar, onda su i Amerikanci i Kinezi jako slabi po tom pitanju.
Prvi nuklearkama pokrivaju 19% svojih potreba, a potonji samo 5%. Reklo bi se da je pre petnaest i više godina od nuklearnih velesila najača bila Litvanija. Sva struja koju su trošili im je dolazila od dva reaktora iz nuklearne elektrane Ignalina, koju su im Rusi ostavili nakon razvoda, ali su ih oni ugasili.
Hajde onda da vidimo postoji li tu neki jači parametar kojim se predsednik rukovodio kada je doneo odluku da zamoli Emanuela.
Da ne bi bilo dilema, Francuska je država izuzetno jake nauke, a u nuklearnoj su dostigli veoma visoke domete.
Sarađujem sa njima pa mogu posvedočiti iz prve ruke. Koliko su jači od nas u nuklearnoj fizici ne treba ni pominjati. No u toj oblasti mi danas nismo ni bleda senka sebe od pre 50 godina, ili pola veka ako to lakše zvuči, pa nas ni ne treba uzimati ozbiljno u bilo kakvom poređenju.
Ukoliko se razgovori sa Emanuelom i EDF-om (glavna francuska državna korporacija za proizvodnju i distribuciju struje) nastave i dalje, možemo očekivati da se u najoptimističnijem razvoju događanja oni i prihvate izgradnje naše nuklearne elektrane pošto im je već ukazano poverenje potpisivanjem par memoranduma.
To će naša država platiti realnim parama, mnogo većim nego što imamo, pa kada se kupuje na crtu, nije zgorega da se proveri šta još postoji na tržištu.
Nas konkretno u ovom slučaju trebalo bi da zanima koliko su Francuzi sposobni da nam ponude najbolja tehnološka rešenja i što je jednako važno, a možda i važnije, koliko su sposobni da poštuju vremenske rokove u izgradnji jednog tako kompleksnog objekta.
Ovde moram da napravim malu digresiju i osvrnem se na kratko na finansijske aspekte gradnje nuklearne elektrane.
Po pravilu, to je posao koji se produži preko planiranog pa shodno tome i košta više od početno dogovorene sume.
Nuklearna elektrana će biti onoliko jeftina ili skupa koliko investitor ima pristup jeftinim ili skupim kreditima i koliko je izvođač radova u stanju da poštuje ugovorene rokove. Sama nuklearna elektrana je ogromna investicija.
Nije davno bilo kada se pominjalo kako 1000 MW, orijentaciono košta tri milijarde dolara. Sada se operiše sa znatno većim dvocifrenim iznosima.
Gradnja nuklearne elektrane se finansira iz kredita, to traje preko deset godina i više, a prvi kilovati se prodaju nakon dugog perioda zaduživanja i slaganja kamate na kamatu. Ukoliko se gradnja otegne, cena skoči neproporcionalno.
Na svim nuklearskim skupovima, savetovanjima, okruglim stolovima, panelima, kada se priča o energetici obavezno se pomene kako se Finska opekla sa svojom nuklearnom elektranom Olkiluoto 3. To se iznosi kao školski primer šta se može desiti kada stvari ne krenu kako treba.
Gradnja ove elektrane je započeta 2005. godine, a prve kilovate je u mrežu isporučila tek u aprilu 2023, sa 12 godina zakašnjenja. Prvobitna fiksna cena od tri milijarde je četvorostruko prekoračena, ako ne i više. Zbog čega bi nam ovo trebalo biti zanimljivo?
Pa radove na ovoj elektrani je izvodila francuska kompanija Areva, koja je doživela nekoliko vlasničkih transformacija i trenutno je u većinskom vlasništvu EDF-a. Ovo je prilično poznat slučaj tako da radoznalci mogu pronaći mnoštvo tekstova na ovu temu na internetu.
Takođe su dostupni tekstovi ozbiljnih analiza finskih esperata gde se rezimiraju razlozi zbog čega se sa gradnjom toliko kasnilo. Jedan od osnovnih zaključaka je bio da je nakon pada potražnje za nuklearkama najveći deo stručnih lica koji se nije penzionisao, angažman potražio u drugim oblastima.
Jednom rečju, Areva i EDF nisu mogli da obezbede potrebne kvalifikovane kadrove. To se proteglo čak i na subkontraktore koji su bili angažovani. Ispostavilo se da su kadrovi i njima nedostajali. Postoji tu još nekoliko razloga, Areva se nije adekvatno pripremila, zatajio je i EDF, a detalji se lako mogu naći na internetu.
Pa dobro, rekao bi neko, to je Finska, hajde da vidimo kako Francuzi stoje kod kuće.
Činjenica je da Francuska ima 56 reaktora no poslednji od njih je pušten u pogon baš kada su nas bombardovali – 1999. godine.
Od tada su se jedino odvažili 2007. godine da započnu gradnju Flamanvil tri reaktora i nedavno se u našoj štampi mogla naći informacija da postoji šansa da se ove godine počne sa proizvodnjom struje. Gradnja je prekoračena za 12 godina, konačna cena je prebacila 13 milijardi, četiri puta više od planiranog.
Analize ovog probijanja rokova i rasta cene su slične kao i kod Finaca, nedostatak kvalifikovane radne snage ali sa jednim dodatkom: EDF je pretrpeo jake krtike jer nije uspeo da koordinara ovako velik projekat sa puno subkontraktora i dobavljača. Čule su se tu i neke umirujuće reči, kao na primer da su u EDF-u puno naučili iz ova dva pomenuta primera.
Verovatno ohrabren time, predsednik Makron, kao i naš mu kolega, ima velike planove za nuklearnu budućnost: pominje još šest reaktora, za nekih pedesetak i više milijardi, sa optimističnom procenom, u koju malo ko u Francuskoj veruje, da bi to moglo biti gotovo do 2037. Pa nije loše, predsednik nam je izabrao prilično perspektivnog partnera.
Da ne bih bio optužen kako imam nešto protiv Francuza, možda zbog bombardovanja, Francusko-nemačkog plana, Rafala, mesta u poslednjem redu za našeg predsednika na raznim proslavama itd. mogli bismo da pogledamo kako napreduje nuklearna energetika u Americi.
Jesu tehnološki jaki, imaju najviše nuklearnih elektrana u svetu, ali su i oni poslednju pustili u pogon prilično davno – 1996. godine. Započeli su da grade dva reaktora u Džordžiji 2013. godine, a jedan od njih je nedavno prikopčan na mrežu, mada doskoro nije počeo ozbiljnije da isporučuje kilovate.
Drugi se još pravi, rokovi su odavno prekoračeni. Do sada je sve to koštalo 35 milijardi, gde je uračunato trenutnih 11 milijardi prekoračenja, a može biti da tu nije kraj.
Ovde bismo morali da konstatujemo jednu činjenicu koja nije nimalo vesela, pogotovo za vatrene zagovornike naše EU budućnosti.
Zapadni svet kome težimo je u oblasti nuklearne energetike ostao da kaska skoro dve decenije za istokom. Neću da pominjem Rusiju i Rosatom sa kojim sam imao priliku da sarađujem. Dosadilo mi je da kod nas za svako afirmativno pominjanje Rusije u bilo kakvom kontekstu dobijem samo poruge.
Da kažemo par reči o Kini. Oni su se u nuklearnu energetiku kasno uključili, tek krajem osamdesetih. Nedavno nam je visoki predstavnik njihove Nacionalne Nuklearne Korporacije rekao da su operateri za prvu nuklearnu elektranu obučavani u Krškom.
Ispočetka su uvozili tehnologiju, dobrim delom rusku, no sada su se osamostalili i veoma ubrzo došli do 56 operativnih reaktora. Ono što je za svako divljenje je činjenica da trenutno grade 31 reaktor! U punom su zaletu, stekli su i znanje i operativnost.
Južna Koreja je takođe postigla sjajan progres u ovoj oblasti. Trenutno ima 26 aktivnih reaktora, ima svoju tehnologiju, gradi dva nova sebi i još par po svetu. I što je najvažnije, nisu imali pauze od dvadeset i više godina između puštanja dva reaktora u pogon.
I da se na kraju vratimo na ono od čega smo počeli ovu priču: o poverenju i nepoverenju. Neka mi bude oprošteno za banalnost, ali nekada se tema mora i dotle ogoliti da bi se jasnije videla poenta. Svakom živom čoveku u ovoj našoj državi želim dobro zdravlje, dug i srećan život.
No ako, ne daj bože, nešto krene po zlu, pa nam nekom članu porodice ili prijatelju zatreba pomoć, najracionalnija akcija je da se obratimo stručnom lekaru.
A sada pitanje za sve nas, uključujući tu i one koji su nam izgleda već odredili partnera za rizičnu i skupu avanturu razvoja programa nuklearne energetike: ako nekom bliskom i dragom zatreba pomoć, ko će se od vas obratiti hirurgu koji je poslednji put operisao 1999. godine?
Autor je redovni profesor Katedre za nuklearnu fiziku Univerziteta u Novom Sadu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
