O Ahilu i kornjači

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

  Mnogo kasnije, u vladi svenacionalnog spasa premijera Aleksandra Vučića, patim zbog paradoksa ministra zdravlja i direktorke Specijalne bolnice u Sokobanji. Mada se čini da ministar zdravlja uvek može „stići“ neku direktorku bolnice, makar ona bila i Specijalna kao ova u Sokobanji, izgleda da nije tako. Ministru Lončaru kao antičkom Ahilu direktorka LJiljana Isaković neprestano izmiče iz ruku! Sa ovim iskustvom nisam uveren da je Zenon uopšte govorio o paradoksu – ono što je u antičko doba možda i bio paradoks u Srbiji je danas, nažalost, realnost.

Pre dve godine napravio sam grešku i prihvatio postavljenje za predsednika Upravnog odbora Specijalne bolnice Sokobanja, naivno verujući da mogu biti od pomoći. Pomoć im naravno nije ni bila potrebna. Direktorki u već trećem mandatu (formalno drugom, jer je iskoristila promene Zakona i ostale srpske pravne zavrzlame da svoju funkciju učini prestolnom), povezanoj sa vrhovima svih partijskih vlasti pa i ovom, Upravni odbor bio je samo nepotreban balast. G17 ili SNS svejedno, direktorka je hronično omiljena u Nemanjinoj. Tamo je boravila duže nego tri poslednja ministra zdravlja zajedno.

Nakon što je početkom decembra prošle godine slučajno procurila informacija da tadašnjoj i verovatno budućoj (dakle večitoj) direktorki ističe mandat početkom 2015. godine, na sednici Upravnog odbora donesena je zakonom obavezujuća odluka da se raspiše konkurs za izbor novog. Direktorka je odluku prihvatila i uredno zaključala u fioci. Već samo par poseta Ministarstvu zdravlja i drugovanja sa famoznim predsednikom Zdravstvenog odbora SNS (na kojeg se direktorka pozivala i zdušno me plašila njime) bilo je dovoljno da uprkos flagrantnom kršenju Zakona ministar smeni mene, a ne direktorku. Ne znam ko je bio Pontije Pilat – ne sumnjam jedino na gospodina Nikolu Pandrca, šefa kabineta ministra zdravlja. Narečeni se gospodin jedini prevario i jednom se javio na telefon, kada sam u januaru bespomoćno a besomučno zvao Ministarstvo, očajan što sam od Ministarstva morao da čuvam zakon. Nekoliko nedelja sam pokušavao da o isteku mandata direktorke Specijalne bolnice Sokobanja obavestim ministra zdravlja svim vidovima moderne komunikacije: telefoni su ostali nemi ili zauzeti, mejlovi „spamovani“, a pisma verovatno završila u korpi za otpatke.

Smenjen sam 28. januara, a novi Upravni odbor sa radnikom Elektrodistribucije na čelu već 18. februara traži od ministra promenu Statuta Specijalne bolnice, ne bi li se lakše i lepše izabrao novi ili stari direktor. I gle čuda – ministar više nije zauzet – već sutradan, 19. februara, odobrava ovakvu izmenu! UO raspisuje konkurs za novog direktora koji neslavno propada – niko ne biva izabran… I nije problem što bivši predsednik UO koji je formalno i pokrenuo konkurs o tome ne zna ništa, ali o ovom novom opskurnom skandalu ništa ne zna ni javnost. Možda zna gospodin Nikola Pandrc, ali se ne usuđujem da ga opet zovem.

I ako neko misli da je tu kraj paradoksima i samovolji – greši, tek počinje. Mada je Ministarstvo još marta meseca 2014. dobilo prijavu Agencije za borbu protiv korupcije protiv direktorke LJiljane Isaković, navodno na osnovu tog dokumenta direktorku smenjuje već 20. aprila 2015, tri meseca nakon što joj je istekao poslednji mandat, trijumfalno to objavljujući kao dokaz borbe protiv korupcije! Brižnom Ministarstvu najzad dolazi u glavu i konstatuje da Specijalna bolnica nema direktora te postavlja vršioca dužnosti u trajanju od šest meseci. Tako će Ahil ponovo pojuriti svoju kornjaču u jesen ove godine, gde će se na novom konkursu moći da se javi i bivša direktorka Isaković, uzdanica sokobanjskog SNS, jednako kako je bila i G17. Ne mogu a da ne upozorim javnost na mogući scenario – ima li bolje direktorke od gospođe Isaković?

Čovek koji napravi grešku i ne ispravi je pravi drugu grešku, učio je Konfučije.

I neka niko ne shvati ovaj vapaj kao frustriranost za bivše, već kao zabrinutost za buduće. Ovaj je skandal samo slika tragične ispraznosti u kojem funkcioniše državna administracija, pa i Ministarstvo zdravlja. Nadam se da će i uvek gladan pravde premijer Vučić reći nešto o ovoj neveseloj opereti. Libreto mi je dobro poznat, mogu mu pomoći. Sve samo da ispravim grešku i ne naljutim Konfučija.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu