Sve do pre dva-tri dana malo je bilo Kruševljana koji su znali ko je Stanislav Binički (27.07.1872-15.02.1942). Saznali su to zahvaljujući lokalnoj vlasti koja je ovaj put Vidovdan obeležila, ne samo tradicionalističkim skupovima i manifestacijama, nego i postavljanjem, u centru grada, spomenika ovog velikana naše muzike, rođenog u Jasici, na Moravi, tri kilometra od Lazarevog grada.
On je autor besmrtnog „Marša na Drinu“, koji na žalost mnogih Srba i potpisnika ovog teksta, inače „čarapana“, tj Kruševljanina, nije postao državna himna ove zemlje.
Malo je Srba kome srce ne zaigra na ovaj marš i koji se odmah ne oseti jačim i većim… A time se, treba li reći, u prvom redu meri snaga svake himne.
O himni Srbije se, posle raspada Jugoslavije i saveza sa Crnom Gorom, rešavalo u prvoj deceniji ovog milenijuma, a odluka o tome doneta je 2009. pa je himna postala „Bože Pravde“. Potpisnik ovog teksta, koji je tada živeo u Češkoj (ukupno od 1994. do 2014.) bio je, kao i na dalje, pa i sada, zaprepašćen ovom odlukom.
Nekoliko puta sam pisao na ovu temu, sada mi je već nekako lakše pa čak i obaveznije da još jednom ukažem da je da je učinjena zaista teška greška u izboru himne. Najpre, i dalje mi je neshvatljivo da se za himnu uzima pesma koja slavi kralja u zemlji u kojoj rojalističke stranke ne uživaju naklonost više od deset posto stanovništva. A šta ćemo sa ateistima, kojima se himna ne obraća a kojih je sigurno više nego rojalista“? I još nešto što je, takođe, važno. Melodija ove himne je zaista teška za većinu naroda i samo će izrazita (muzikalna) manjina biti u stanju da je peva.
I na kraju: Da se odlučivalo na referendumu nema sumnje da bi „Marš na Drinu“ sigurno bio izabran za himnu.
PS Mislim da ima samo jedna pesma koja bi mogla da konkuriše „Maršu na Drinu“. To je najtužnija i najlepša srpska pesma „Tamo daleko“
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.