O ćutanju silovanih i neosetljivosti živih

Glavni tužilac Gideon Hausner je rekao: „Ovde ne stojim sam. Zajedno sa mnom stoji u ovom trenutku šest miliona tužilaca.

Nažalost, oni ne mogu ustati, ne mogu uperiti prstom i ne mogu zavapiti ‘Optužujem!'“ Preživeli su svoja iskustva često opisivali kao „neizgovoriva“ i „neopisiva“.

Ni u jednom sudu nismo mogli da čujemo reči onih koje su preživele vojno-seksualno ropstvo Japana na okupiranom Pacifiku (1933-1945), tzv. „žena za utehu“, od dvesta do četiristo hiljada njih. „Desetorica muškaraca su me silovala. Nisam mogla da hodam nakon toga.“

Ni u jednom sudu nismo mogli da čujemo reči nekih od dva miliona nemačkih žena koje su silovali sovjetski vojnici (april-jun 1945).

„Dvadeset i tri vojnika jedan za drugim. Morala sam u bolnicu na zašivanje.“

Kao aktivista Žena u crnom, dugih petnaest godina pratim suđenja za ratne zločine u Specijalnom sudu u Beogradu. Pišem kratke izveštaje. Pratio sam dva, i trenutno pratim dva postupka u kojima su na glavnom pretresu svedočile žene koje su preživele zločin ratnog silovanja.

Snežana Krizmanić je žena koju je 1991, u selu Lovas, silovao optuženi Aleksandar Nikolaidis.

Ona je svedočila, ali zločin koji je počinjen nad njom nije se našao u optužnici, pa ga zbog toga nema ni u presudi za slučaj Lovas.

Jedna kosovska Albanka svedočila je da su je u selu Pavljan 1999, kada je imala četrnaest godina, silovala trojica pripadnika „šakala“.

Ni njenog imena nema kako u optužnici, tako ni u presudi za zločine počinjene u Ćuški, Pavljanu i Zahaću.

Nermina Aličehajić je žena koju je u Brčkom 1992. silovao optuženi Miloš Čajević.

Optuženi Dalibor Krstović silovao je više žena u Kalinoviku 1992. godine. Preživele žene nisu u stanju da dođu i o tome svedoče.

Sud će pročitati njihove iskaze date tužilaštvu.

Počinioci će uvek kao svoj argument odbrane koristiti pristanak žrtve.

Jedan od optuženih iz „Fočanske trojke“ je govorio kako je „trinaestogodišnja devojčica činila sve da njega kao muškarca uzbudi“, dok je poznata neuropsihijatrica davala „naučne dokaze o erektivnoj nesposobnosti“ za drugog optuženog.

Sutkinja Florens Mumba je svoje poverenje poklonila rečima preživelih.

Pristanak nikada nije izbor za one koje nemaju moć.

Da bi pristanak uopšte mogao da postoji, okolnosti moraju da budu jednake. U stvarnosti, to je situacija koja retko postoji.

Pristanak nije moguć u takvim okolnostima kao što je rat.

To su okolnosti u kojima postoji odnos moći između žrtve i počinioca koji je sve samo ne jednak.

To su okolnosti u kojima se žrtva plaši za svoj život, kao i za život svih onih koje voli.

To su okolnosti gde će žrtva uraditi sve što je u njenoj moći ne bi li umilostivila počinioca.

I ne, nijedna žrtva nikada neće pristati na silovanje; ona će biti stavljena u situaciju nevoljnog podnošenja.

Niko preživelu ne sme da pita da li je u ratu dala svoj pristanak za bilo šta; pogotovo ne za silovanje.

Svi mi, pre nego što postavimo bilo koje drugo pitanje, moramo da mislimo na kontekst u kome se dešava ono što zovemo pristankom.

I da znamo da romansa između žrtve i počinioca nikada nije moguća, jer u situaciji ratnog stanja nema govora o erotici.

Trauma utiče na hipofizu, što dovodi do odsustva libida – žena se psihički zaledi.

Dozvolimo sebi da donesemo političku odluku da prisustvujemo ponovnom rađanju jezika na kome će nam žrtve zločina počinjenih u naše ime govoriti o neizgovorivom i neopisivom.

Toliko im bar dugujemo. I kao društvo i kao pojedinci. Ko je spreman, ne da pita, ne ni da sluša, nego da čuje i da razume?

Autor je aktivista Žena u crnom