O gluposti i njenom tamnom sjaju

To je činjenica da glupost nije tako nejednako raspoređena među ljudima, kao što ponekad uobražavamo.

Ona nije poput šizofrenije, pa da se oni koji je imaju jasno razlikuju od onih koji je nemaju.

Više je poput telesne težine: debeli su mnogo teži od mršavih, ali to ne znači da mršavi nemaju težinu.

Istina je, postoje glupaci, to svi znamo.

Ali, glupost ne pripada samo njima.

Svako ponekad ispadne glup.

Razlika između budale i pametnog je samo u tome, da se pametan stidi svoje gluposti i da u njoj ne istrajava.

O gluposti treba pričati baš zato što od nje niko nije imun.

Svi smo ponekad putnici na „Brodu budala“.

Dakle, šta je glupost?

Kant je rekao da je glupost odsustvo rasuđivanja.

Ali, dodao bih, glupost nije odsustvo rasuđivanja, kojem je uzrok defekt mozga mentalno zaostalog čoveka.

Ona je dobrovoljno odustajanje od upotrebe moždanih vijuga.

I na prvi pogled, to nije sporno.

Očigledno je da čovek koji skoči u fontanu da bi se sklonio od kiše ili koji seče granu na kojoj sedi, postupa nepromišljeno.

Takvi postupci su apsurdni i svakome je jasno da su glupi.

Međutim, glupost ume da se zaogrne ruhom kvazirasuđivanja.

I tada je nije lako odmah prepoznati.

I tada postaje zloćudnija.

Čovek koji mokar izlazi iz fontane izaziva podsmeh.

Ali onaj koji istrajava u gluposti, prikriven oreolom nekakvog stava i tobož neumoljivih zaključaka koji iz tog stava slede, mnogo je opasniji.

Po sebe i po sve oko sebe.

Da navedem aktuelne primere. „Zaprašuju nas virusom, dakle ne vredi da nosim masku“; „virus korone je veštački stvoren da bi se obogatili proizvođači lekova, dakle neću da se vakcinišem“; „i vakcinisani obolevaju, dakle, zašto bih rizikovao s vakcinom“.

Iz ovih primera se vidi da polazni glup stav može da dovede do glupih zaključaka.

Ali čak i kad je polazni stav ispravan, kao u trećem primeru, glupost sačeka iza ugla pogrešne logike i proguta nas. Jer, glupost proždrljivo guta i stavove i logiku.

Istorija ljudske gluposti je poražavajuće bogata.

Nema ljudskog mesta, epohe i delanja, koje glupost nije obasjala svojim tamnim sjajem.

To je stoga što je glupost „carstvo klišea i šablona“.

Pokretana taštinom, pohlepom ili strahom, i nužno praćena privremenom ili trajnom tupošću njenih protagonista, ona pruža utešno jednostavne odgovore na složena pitanja.

Na sva pitanja.

Ona popisuje i etiketira.

I iz tog inventara etiketa isključuje sve što se ne uklapa.

A sve se mora uklopiti, inače ne postoji.

Kao u rečniku, glupost sve zna i definiše, iako o ničemu nije promislila.

Tako je glupost završni čin jednog, možda nekad stvarno postojećeg, procesa rasuđivanja, koji se okamenio, stvrdnuo i pretvorio u suprotnost razumnom objašnjenju stvari.

Zato je moguće da francuski akademik Žan Bujo, na prezentaciji Edisonovog fonografa, bukvalno uhvati za gušu prezentera, optužujući ga da je trbuhozborac.

I da kasnije izjavi: „nemoguće je zamisliti da bi organe ljudskog govora, mogla zameniti nedostojna gvožđurija, lišena svakog čula i razuma.“

Ili da protiv Edvarda DŽenera, koji je izumeo vakcinu protiv velikih boginja, zasnovanu na serumu krava, izvesni doktor Mozli izrekne mantru svih današnjih antivakcinaša: „Ko može unapred da zna kakve će posledice da se pojave posle mnogo godina kod čoveka kojem ubrizgavamo životinjske sokove?“.

Odgovor mu uskoro stiže od nekog rođaka po gluposti, koji lansira priču da je jedan dečak, koji je bio cepljen DŽenerovom vakcinom, prohodao četvoronoške i počeo da muče.

Na žalost po Mozlija, odgovor je bio čista izmišljotina.

Najzad, i Tesla je prolazio kroz toplog zeca „učene“ gluposti.

Jedan austrijski fizičar, ciljajući na Teslino otkriće radio talasa, napisao je sledeće: „Herr Tesla tvrdi da bi se mogao napraviti uređaj za prenošenje muzike pomoću električnih talasa, da ćemo jednom udobno sedeti u fotelji, držeći u ruci mali prijemni aparat i kada ga budemo uključili, čućemo u istom času operu koju neko peva negde daleko. To nam jasno pokazuje kako je zapravo nestvaran i čak opasan sanjar ovaj takozvani i samozvani naučnik.“

Hotimično sam naveo primere gluposti učenih ljudi, kako bih pokazao da niko nije otporan na glupost. Ipak, postoji razlika između glupog i pametnog čoveka, bez obzira na njegovu učenost.

Kao što sam rekao, ona se sastoji u istrajnosti onog prvog.

Samouveren i nepokolebljiv, glupan se tvrdokorno i stameno drži glupih klišea i ne krije svoje gluposti.

To je posebno uočljivo kod ideoloških floskula („desničari su fašisti“), verskih isključivosti („jeretici su sluge đavola“), ukorenjenih stereotipa („Škoti su škrti“). Tupan uvek ima odgovor na pitanja o kojima pojma nema.

Iako o njima ništa ne zna, on tvrdi da nije tačno da ne zna, jer je o tome navodno „izgradio“ stav koji sve objašnjava.

Da bi to u njegovoj glavi bilo moguće, taj stav mora biti lišen nijansi.

Štaviše, on a limine odbacuje sve što je nemoguće uklopiti u njegov inventar „stavova“.

Glupost ne pravi razlike, nema sluha za fine prelive života, beži od zapetljanosti sveta.

Samo ono što se u njegove skučene fioke može ugurati, deo je budalinog poimanja sveta.

Glupan se ne čudi i ne divi životu i njegovim nepredvidljivostima.

Kod njega je glupost neprobojno zabarakadirana za bilo šta neobično, čudno ili neobjašnjivo.

NJegovi stavovi i zaključci su ispražnjeni od promišljanja.

Otuda, valjda, i to da je tupost sinonim za glupost.

Tvrd i tup je kamen kojim nas tupadžija gađa pravo u glavu.

Često, nažalost, i bukvalno.

Na kraju, možda je nešto od ovoga što sam rekao zazvučalo glupo.

Možda je ponešto bilo preoštro i odsečno. Ali sam siguran da nije glupo govoriti o gluposti.

To je moćna i uvek aktivna sila.

A često je i doslovno ubojita, kao što tome svedoče i naši dani.

Uostalom, čini se da tehnički napredak čovečanstva ide na ruku glupacima.

Nekad bi im bilo teže da prežive, a danas u doba tehnološkog komfora, budale imaju idealnu priliku da se šire. Rečju, evolucija im ide na ruku.

Stoga, uvek valja prepoznati, denuncirati i podsmehnuti se gluposti. I to ne samo kad je primetimo kod narastajuće mase glupih, nego i kod sebe samih.

Autor je vanredni profesor Pravnog fakulteta