O gospodinu Đokoviću i Karlu Marksu

Čak i dnevne novine „Danas“ uglavnom brane najboljeg tenisera na svetu i samo ponekad ukazuju i na drugu stranu ove priče.

Ne radi se toliko o činjenici da gospodin Đoković nije vakcinisan, iako bi to bilo potrebno da uđe u Australiju (što nije zanemarljiva stvar, zakon treba da bude isti za sve), nego o političkoj pozadini ovog slučaja. Baš je ova druga strana prava drama srpskog naroda.

Još jednom se vratila stara nacionalistička retorika „opsade“, po kojoj je Srbija žrtva međunarodne zavere (naročito zapadne) i svi je mrze.

Novak Đoković predstavlja celu Srbiju, i ko ne brani gospodina Đokovića u ovom trenutku je veliki izdajnik.

Da li smo sigurni da bogataš kao što je gospodin Đoković stvarno predstavlja celu Srbiju?

Kakve veze ima on sa milionima ljudi koji žive u potpunom siromaštvu, naročito na jugu zemlje, bez ikakvih mogućnosti da popravljaju zube i da imaju dostojanstveno postojanje?

Kakve on veze ima uopšte sa Srbijom kad živi u Monte Karlu i vraća se u svoju zemlju samo za praznike?

Gospodin Đoković je veliki filantrop, svaka mu čast, ali ono što treba uređenoj državi nije filantropizam jednog sportiste, nego veoma dobar socijalni i politički sistem koji leči bolesne (ne preko SMS-a, nego preko socijalne zaštite), koji garantuje odlično obrazovanje i za vreme pandemije i koji obara na najbolji mogući način klasne razlike: kako bi svakome pružio iste mogućnosti da postane lekar, profesor, policajac ili, ako je darovit, teniser.

Da li bi učestvovanje gospodina Đokovića na turniru u Australiji, i to po svaku cenu, pomoglo u ovom smislu?

Ne verujem.

To što gospodin Đoković potiče iz skromne porodice, ne znači da ono što radi, kaže i misli pruža korist siromašnima.

Čini mi se da se on veoma dobro druži sa globalnim kapitalizmom.

Ako gledamo kako su se tabloidi bavili „dramom“ oko Đokovića, suočićemo se sa strašnom simbolikom, koju je dobro zapazio i italijanski novinar Đorđo Frušone: baš u božićnom periodu gospodin Đoković je završio u jednom australijskom hotelu koji liči na zatvor i tamo dobio, kao i svi drugi migranti, hranu sa insektima i crvima.

Pustimo retoriku mučenika koja ujedinjuje Hristosa i gospodina Đokovića – a koju je potvrdio i otac velikog tenisera – i fokusirajmo se na jedan detalj: izgleda, po dopisu tabloida, da je normalno da migranti dobijaju hranu sa crvima, da budu zatvoreni u hotelu mesecima dok gospodin Đoković ovakav tretman ne zaslužuje.

Zato što migranti su migranti, a Đoković najbolji teniser na svetu.

Nije možda da niko, ama baš niko, ne zaslužuje ovakav neljudski tretman?

Da bude mesecima zatvoren samo zato što beži iz svoje države?

Ili da spava na hladnoći na granici između Belorusije i Poljske?

Kako to da se Srbi, koji su bili izbeglice od davnih vremena, ne solidarišu sa migrantima?

I to odmah i do te mere da čak i zaborave svog Đokovića, koji ima advokate (i bogate sponzore) koji će ga izvući iz problema?

Da li barem intelektualci žele da shvate da je ovde u pitanju ista nacionalistička logika koju ova vlada forsira, već godinama, do nemogućeg?

Da li ćemo konačno da izađemo iz devedesetih?

Da li ćemo već jednom da shvatimo da je najbolji teniser na svetu postao simbol koji se apsolutno poklapa sa starim nacionalizmom, i kojim se u ovom trenutku pokriva siromaštvo, socijalna nepravda, neuspešna borba protiv kovida 19, kupljene diplome?

Gospodinu Đokoviću, želim sve najbolje na predstojećim turnirima, ako bude igrao.

Ja ne pratim tenis i više volim da čitam: u poslednje vreme, vratio sam se filozofiji i sociologiji. Vrlo rado čitam tekstove jednog nemačkog filozofa koji je živeo pre dva veka i koji je bio kult u bivšoj Jugoslaviji: Karl Marks.

Autor je docent za italijanski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu