Aleksandar Martinović Foto: Beta/AMIR HAMZAGIĆU vreme konferencije u Rambujeu, dakle početkom 1999. godine, u pauzi jednog okruglog stola jedan sada pokojni istoričar koji je sedamdesetih godina bio prekomandovan za gostujućeg profesora na Filozofski fakultet u Prištini (zbog nedostatka kadrova) ispričao nam je jedan događaj kao ilustraciju „varvarstva i zaostalosti tamošnjih Albanaca“.
Elem, na sednici nastavno-naučnog veća odlučivalo se o primanju u radni odnos na katedri za istoriju i bila su dva ozbiljna kandidata, naravno obojica Albanci.
Prisutni profesori Albanci su govorili kako treba dati prednost onome koji je imao troje ili četvoro dece (ne sećam se više tačno) dok je onaj drugi koji mu je bio protivkandidat loš i „nije naš čovek“ jer je imao samo jedno. I tako su i odlučili.
Već više od trideset godina prisustvujemo opštem mentalnom nazadovanju i zaglupljivanju društva – ovde ne da se tapka u mestu već se krupnim koracima ide unatraške u davno preživele oblike društvene i političke svesti. Te je tako došlo do ideološke perverzije.
Namesto nekadašnje socijalističkosamoupravne ideologije „radničke klase“ kao „najnaprednije“, kao „avangarde“ sada su pronađene nove ideološke magluštine: selo i seljaštvo su pravi temelji nacije, negira se industrijalizacija i uopšte osporava sav tehnološki i društveni napredak, prisustvujemo opštoj folklorizaciji i kultizaciji patrijarhalnost i primitivizma.
Šta bi danas rekao uvaženi i zaista vredni istoričar sa početka ove priče? Da li bi i sada mislio da za izbor u neko naučno zvanje na univerzitetu nije najpresudnije imati najmanje troje dece?
Autor je književnik
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
