EPA-EFE-MARKO-DJOKOVIC
Pre oko dve godine, porukom na društvenoj mreži počelo je jedno iskreno, trajno i divno prijateljstvo. Iz naših razgovora i iz obostrane želje da ostane zabeleženo, prenosim delove sećanja na nju i kako izgleda život posle, kada odu oni koje najviše volimo.
„Bila je mlada, vedrog duha, nasmejana, lepa i uvek doterana.
Imala je neku auru pozitivne energije koju je isijavala oko sebe. Zato je imala mnogo pacijenata, zato je i u službi kojom je rukovodila bila omiljena, uprkos oštrom stavu i britkom jeziku. Bila je poštovana jer se znalo da kada je Ona tu, nijedan problem neće ostati nerešen.
Naša kuća je bila oaza lepog raspoloženja, sreće i ljubavi. Kakva je sigurnost bila imati takvu osobu pored sebe, kakva sreća!
Naši razgovori bili su jezička nadgovaranja, sa puno duha, poezije, ljubavi.
Početak epidemije korone na radnom mestu na kojem je bila, bio je užasno težak. U početku gotovo bez ikakve adekvatne opreme, čak i bez maski i rukavica, bez jasnih instrukcija Ministarstva zdravlja, bez razumevanja nadređenih i bez dovoljno svesti odgovornih, trebalo je organizovati rad.
Bilo je užasno teško, a radila je mnogo više od predviđenog radnog vremena. Vraćala se premorena, izmučena, ogorčana i očajna.
Samo sam ja video šta joj se događa, kako gori iznutra i kako propada.
Znao sam da neće biti dobro kada sam počeo da osećam da je meni bilo lakše kada sam izašao iz kuće i krenuo na ratište 1999. godine nego kada sam je ujutru ispraćao na posao.
Spašavajući živote svojih pacijenata izgubila je svoj.
Dečak od 12 godina je ostao bez majke, Čovek bez voljene supruge, roditelji su izgubili ćerku. Ustanova i grad su izgubili vrednu, posvećenu i stručnu doktorku. Umrla je od korone u decembru 2020. godine, kao i mnogo drugih zdravstvenih radnika u tom periodu.
Otišla je sa brigom o sinu, istovremeno i spokojna, znajući da ga ostavlja u sigurnim rukama. Iza nje ostalo je nekoliko razorenih porodica, nekoliko raspolućenih, bolom skrhanih duša.
Razvlačili su se besciljni, očajnički uplakani dani. Dani beskrajne tuge i beznađa. Kako, zašto baš ona, ne nije moguće.. Bezbroj strašnih pitanja bez odgovora. U početku je tu bilo mnogo ljudi, mnogo utešnih reči, poruka, obećanja pomoći.
Postepeno se sve osipa, život ide dalje.
Dečak i Čovek ostaju sami sa bolom koji razdire svaku ćeliju. Plaču zajedno zagrljeni ili se kriju jedan od drugog da svako odboluje svoje.
Dečak dugo nije pričao o majci. Kad je pomenem, on ućuti, a oči mu se napune suzama. Ali kad uradi nešto na šta je ponosan ili kad nije siguran da li je dobro, zapita se naglas, šta bi sada mama rekla? Onda počinjemo da je imitiramo, da evociramo njene rečenice, pa nam smeh i sreća pokriju tugu i suze…. Samo pokriju.
I onda, kao kod Zmaja: „Gledamo se pa se zaplačemo“.
Mnogo puta se trgne na ulici kad izdaleka na nekoj ženi prepozna mamin stas, način oblačenja, smeh… Priča da mu je mnogo teško da prođe ispod prozora njene ordinacije, gde ga je sačekivala i pratila u školu i iz škole, gde ga je čekao osmeh, poljubac i poneka čokoladica…
Uspešan je u školi, ali nije više ono vedro dete koje se glasno smeje kao mama. I kad se pretvara da je srećan i raspoložen, vidi se jedna pruga koja pređe preko lica, vide se odmah uvučena, teretom pritisnuta ramena.
Polako život počinje da ide svojim tokom. Mora se u školu, mora se na posao, treba voditi domaćinstvo, završavati sve obaveze koje čine život.
Najteže su puste večeri, prazni vikendi, praznici koji to više nisu, rođendani koji samo pozleđuju rane. Svaka tragedija ima svoje cikluse koji moraju da se odboluju i ožale.
Treba da prođe prvi rođendan bez mame i supruge, prva Nova godina, Božić, Uskrs, prva slava, prvo letovanje, sva ona značajna dešavanja koja okupljaju i čine sreću jedne porodice.
Nije uzalud toliko važna ta prva godina žalosti. Ima u tome nešto mnogo više od simbolike i pukih običaja. Posle toga se nekako ulazi u drugi krug, pa u treći.
Tuga je uvek tu i ostaće do kraja života. Samo bol nekako zatupljuje oštricu i ne razdire utrobu onoliko silno. Nije to ona fraza: vreme leči rane. Ne. Samo Dečak i Čovek nauče da žive drugačije, po novim pravilima. Dečak prerano sazri i odrasta iznad svojih godina. Čovek primećuje da prerano stari i posustaje.
Onda se trgne i shvati da ne može tako, da ne sme, da nema prava. Ledeni zimski dan – 15. februar 2021. godine. Na minus petnaest Dečak i Čovek odlaze na put dug oko dvesta kilometara i vožnju dugu oko tri sata da stignu na pomen i preminulim zdravstvenim radnicima.
Da se sretnu sa drugim porodicama koje su izgubile svoje najmilije: majke, očeve, supružnike, ćerke i sinove, kolege i prijatelje. Svi su različiti samo ih jedna ista bolest i jedna slična tuga spaja.“
Jedna bela ruža na stepeništu je njena. Na jednoj od sto pet belih traka ispisano je i njeno ime. Jedan plamičak upaljene sveće treperi samo za nju.
Ni nje, ni desetine njenih kolega više nema. To je realnost i to je konačno.
Iza njih su ostale porodice skrhane bolom. Iza njih ostala su deca različitih uzrasta.
Smrt roditelja je jedna od najvećih trauma u životu kad god da se desi. Ali, kada iza preminulih roditelja ostanu maloletna deca onda je problem neuporedivo veći.
I kada roditelj premine od bolesti ili nesreće koja se dogodila na njegovom radnom mestu, onda je to i problem ustanove, struke, grada i države.
Ovi lekari su dali svoje živote spašavajući živote svojih pacijenata. Mnogi lekari su preminuli zbog loše organizacije rada, zbog nedostatka zaštitne opreme, zbog čestih i predugih smena i kratkih odmora između.
Bili su premoreni, potrošeni, iscrpljeni do krajnjih granica fizičke i mentalne snage pred tolikom ljudskom patnjom, pred tolikim umiranjima. Spašavajući tuđe živote, svoje su izgubili.
Roditelje deci niko i ništa ne može vratiti. Ali, postoji država, postoji jedna važna strukovna organizacija koja je bogata i moćna i koja može, samo uz minimum dobre volje, da detinjstvo, odrastanje i školovanje ove dece učini manje teškim.
Prolazi vreme, prolazi godina, evo i druga a pomoći niotkuda. Lekarska komora nedavno je „velikodušno“ odlučila da ponudi pomoć od čitavih 40,000 dinara godišnje deci preminulih lekara do punoletstva deteta.
Lekarska komora nudi ponižavajuću pomoć na koju nijedno dete preminulih zdravstvenih radnika nema prava. Zato što je njihovim pravilnikom odlučeno da se zahtev za pomoć prihvata samo ako od smrti nije prošlo više od šest meseci. A prošlo je. Srećom, u zadnjih 180 dana nijedan lekar nije preminuo od posledica kovida 19.
Lekarska komora pokušava da „opere“ svoj bezočni obraz. Nudi nekakvu bednu, mizernu, ponižavajuću pomoć, a zapravo na nju niko nema prava.
E, to je on ošto što porodicu još više boli a njih bruka.
To je tuga zalivena sramotom.
Hrabri Čovek sada definitivno donosi odluku i okreće novi list života.
Mora se dalje. Idemo mi napred. Moje dete svakako neće prehraniti Lekarska komora. Neka oni sramotno sebe hrane i poje skupocenim ugostiteljskim uslugama plaćenim hiljadama evra. Kad bi se jednu godinu odrekli tih svojih skupih bahanalija, nekoliko dece bi imalo stipendiju do završetka fakulteta.
Čoveka iz naše priče je ta sramotna, nečasna odluka žestoko trgla i dala mu novu snagu i motiv više da se bori.
„Verujte, tek sam jutros smogao snage da zatvorim račune u banci.
Prošlo je skoro dve godine od kad je nema. I sad, kao nikada pre, jasno znam šta moram. A moram da svom detetu obezbedim sve, od materijalnog do emotivnog, da mu, osim majke, ništa više ne nedostaje.
Nedavno je Dečaku bio rođendan, a dan-dva pre toga smo obojica bili bolesni. I na dan rođendana, bila je nedelja, probudio sam se rano i shvatio da je mom sinu rođendan, a da mi nemamo tortu. Naprasno sam se opravio. Imaće je, odlučim i odem po materijal.
Mama mu je za rođendan pravila čiz kejk. Tu tortu najviše voli.
E, ovaj tata je ove godine sam napravio rođendanski čiz kejk.
Kad se Dečak probudio, čekao ga je svečano postavljen sto, rođendanski doručak i torta sa srećim brojem 13. Toliko je svećica oduvao ove godine.
Posle smo sekli tortu a suze su kapale po njoj. Plakali smo, smejali smo se, grlili se… Kaže Dečak: nisi morao tata, bio sam spreman da nemam tortu, a sad mi je najukusnija i najlepša od svih.“
Morao sam ovo da Vam napišem, kaže mi Čovek
Hvala Vam za sve i nemojte toliko da brinete za nas. Ovaj Čovek i ovaj Dečak su mnogo jači nego što su ikad mogli i da zamisle. Mi Vam svakako dugujemo ogromnu zahvalnost, jer bukvalno, jedino nas se Vi setite.
Izguraćemo mi to nekako. Dečak će porasti.
A ja ću jednog dana ponosno reći:
Postao si Čovek, sine moj“
Autorka je primarijus doktor, specijalista za plućne bolesti
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
