O kradljivcima železničkih šina

U društvu, u kome ubogi meštani u nekoj pasivnoj zabiti, razmontiraju deo pruge, da bi ga potom montirali u temelje kuće koju upravo grade, ne možete biti sigurni ni u šta. Dobro, ne moramo baš da ističemo drastične primere, jer je svakodnevnica puna malih, ali veoma znakovitih, slučajeva otuđivanja javne imovine. Kao kada, na primer, neko kući odnese neki saobraćajni znak, šaht ili neku spomen-ploču, da bi oni tamo dobili neku novu, prozaičniju namenu. Bez obzira na to o čemu se radi, o kradljivcima železničkih šina, ili o džeparošima krajputaških znakova, radi se zapravo o istoj pojavi, kojoj da bi se sprečila, najpre treba objasniti poreklo.

Kako je moguće da u Srbiji svako, od deteta do starca, kidiše na javnu imovinu, dok bi vas u Velikoj Britaniji, gde upravo boravi potpisnik ovih redova, zbog nečeg takvog smatrali nastranim i izopačenim. Je l’ to možda zbog toga što u Srbiji žive neki moralno izopačeni ljudi, divljaci i vandali, koji sve čega se dotaknu pretvaraju u pepeo, dok u Britaniji živi sve sama mila aristokratija, koja se u rukavicama dotiče i proste kante za đubre? Postoje i takve teorije, ali one ne samo što nisu istinite već su i potpuno neupotrebljive za praktično delovanje. Ako ljudima pristupite kao da su neuki Bušmani koje treba knjigom udariti po glavi, oni će i reagovati poput Bušmana, prirodnim otporom, te će se tu završiti svaki vaš pokušaj prosvećivanja ubogog naroda. Za razliku od toga treba sagledati dublje uzorke koji su doveli do pohare javne imovine u Srbiji. Što bi rekao Spinoza, treba razumeti, a ne suditi i proklinjati.

Neće baš biti da su Srbi i ini Balkanci prirodno zaostali i da su osuđeni da večno tavore u predvorju istorije, u nekoj vrsti pretpolitičkoga plemenskoga prirodnoga stanja. Jednako tako, neće baš biti da „kradljivci železničkih šina“ proizlaze iz rđavog mentaliteta koji je konstantan i nepopravljiv i mnogo gori od mentaliteta ostalih naroda. Zapravo, ne postoji nešto poput „narodnog mentaliteta“ koji bi bio dobar ili loš, već samo postoji niz istorijskih uslova u kojima su živeli razni narodi i koji su ih oblikovali takvima kakvi jesu.

A naši istorijski uslovi nisu baš bili sjajni – u poznome srednjem veku izgubili smo slobodu, i iz toga su proizašle sve rđave posledice u našim društvenim navikama. Naime, budući da je vlast bila shvaćena kao tuđa ( bez obzira na to da li su je oličavali Turci ili neki drugi narod koji je na ovom prostoru imao monopol moći ), i sve institucije te vlasti su bile shvatane kao tuđe, kao i čitava infrastruktura te vlasti. Stoga se moglo hajdučki drpati od te vlasti i mogli su se junački „orati drumovi“, jer se uzimalo od onoga ko je bio doživljavan kao strani element. Za razliku od nas, Englezi – koji su živeli u drugim istorijskim uslovima, i koji nikada u svojoj istoriji nisu bili porobljeni od neke strane sile, i koji su još, uz to, od Magna karte imali tradiciju dogovora predstavničkog tela i vladara oko poreza i ostalih društvenih pravila – mogli su bez problema da državu shvate kao istinski svoju i da gledaju čudno na svakoga ko bi kidisao na javnu imovinu, jer im nije bilo jasno kako neko može da uništava ono što je ionako njegovo. Za razliku od toga mi smo, živeći pod tuđom vlašću, dobijali gerilske navike i hajdučki mentalitet, koji je haračio sve što se haračiti moglo, jer je to ionako bilo tuđe. Jedan od razloga što se od Crkve ( SPC ) danas retko krade, i što joj, nasuprot tome, čak i raznorazni „savremeni hajduci“ daju bogate donacije – jeste to što je ona upravo u tim vremenima bila doživljavana kao „naša“ i što smo prema njoj imali odnos kao Englezi prema svojoj državi.

No, sada su ta vremena odavno za nama, svojom državom danas rukovodimo sami, uz legitimno i legalno izabranu vlast i shodno zakonima za koje smo sami glasali, pa je konačno vreme da državu počnemo doživljavati kao svoju i da je više ne plijenimo kao da je dušmanska tvorevina. Vara se svaki onaj koji smatra da nama treba neki strani guverner za uvođenje institucionalnog reda, jer nismo sposobni da ga uvedemo sami. To bi samo izazvalo stari otpor ubogog naroda prema vlastima i državi, koji bi se doživljavali tuđima, te bi opet nemilosrdno, kao Rusi pred Napoleonom i Hitlerom, „palili“ sopstvena sela i gradove. Za uvođenje institucionalnog reda potrebna je politička i demokratska sloboda, i Englezi su tu najbolji primer. Njima nije jasno zašto bi neko ukrao deo pruge kada je to ionako njegovo i kada mu to bolje služi postavljeno kao železnički drum, negoli da od toga zida temelje kuće. Kada to ne bude bilo jasno ni nama, bićemo spremni za istinsko uređenje države.