O kralju Aleksandru – iz ugla činjenica

… niti je to kritika Šotrine TV serije rađene po ovom romanu koji snažno glorifikuje ovog jugoslovenskog vladara (ali ga kritikuje samo zbog „jugoslovenstva“ na račun „srpstva“), dakle kralja, poznatog po političkoj okrutnosti i vojnoj diktaturi (1929-1934) koja je naišla na osudu cele tadašnje demokratske Evrope pa čak u izvesnoj meri, mada preblago, i „večnog srpskog prijatelja“ Francuske.

Ne, dakle! Ovo je kratki kritički tekst o istorijskoj ulozi samog Aleksandra, srpskog prestolonaslednika (1909-1914), docnije i regenta (1914-1921) pa najzad i jugoslovenskog kralja (1921-1934).

Već 28. juna 1921. godine donesen je Ustav koji je ozakonio centralističku upravu zemljom od strane krune i tako je utirao put ka kraljevoj samovolji i docnije i diktaturi.

Ujedinjenje srpskog, hrvatskog i slovenačkog naroda u zajedničku državu bila je plemenita ideja za ostvarenje istorijskog progresa i interesa sva tri naroda.

Da bi to ujedinjenje ispunilo misiju, zajednička država se morala zasnivati na bazi dobrovoljnog saveza i pune ravnopravnosti svih svojih delova i naroda, što nije bio slučaj.

Evo kako je to ocenjivala KPJ 1923. godine: „Srpska buržoazija danas uništava autonomiju ne samo Hrvatske i Slovenije već i Crne Gore, nacionalno ugnjetava Makedonce nasilno srbizujući makedonski narod i potiskuje tamošnje nacionalne manjine. Stoga nacionalne suprotnosti Srba prema Hrvatima i Slovencima s jedne i Makedoncima i Crnogorcima s druge stane, nakon pet godina zajedničkog života u jednoj državi, zaoštrenije su nego što su ikada bile.“ (Zaključak Zemaljske konferencije KPJ, 1923)

Pokojni Stevan Dedijer, (1911-2004) publicista, socijalni pisac, rođeni brat Vladimira Dedijera, svojevremeno je u pismu srpskom premijeru Zoranu Đinđiću iz 2002. godine o Aleksandru napisao sledeće: „Aleksandar Karađorđević i Nikola Pašić su uspostavili srpsku diktaturu nad svim narodima jugoslovenskih zemalja. Novembra 1918. kao dete od sedam godina u Bosanskom Šamcu slušao sam majku Milicu Dedijer kako zgranuta priča da je gledala kako „naša, srpska policija“ na trgu prisiljuje Muslimane da jedu svinjetinu i slaninu. Decembra 1918, posle Podgoričke skupštine, počela su ubistva Crnogoraca koji su se borili za monarhiju Petrovića i slobodu Crne Gore. Januara 1919. general Milan Nedić, docnije šef vlade u okupiranoj Srbiji, pucao je na demonstrante na Jelačićevom trgu u Zagrebu koji su tražili autonomiju Hrvatske. Godine 1922. Žika Lazić, ministar unutrašnjih poslova, pozvao me je kao dete: „Hajde, Stevice, da ispratimo našu srpsku vojsku koja ide na Kosovo da tuče Arnaute.“

Juna 1928. majka Milica rekla je meni i braći, Vladimiru i Borivoju: „Djeco, ovo je kraj Jugoslavije. Prokleti Aleksandar je dao ubiti demokratske vođe Hrvata.“

To je bilo kada je Puniša Račić, lični prijatelj Aleksandra, sa kojim je noć prije igrao pokera, ubio u skupštini braću Radić. Godine 1931. sekretarica Alberta Ajnštajna, koji je radio na Princeton univerzitetu, gde sam bio student teoretske fizike, dala mi je Ajnštajnov protest da je vlada Aleksandra dala ubiti hrvatskog naučnika Šuflaja.“

I zaista, tragičan događaj u Narodnoj skupštini kada su trojica hrvatskih poslanika ubijeni (Stjepan Radić, Pavle Radić i Đuro Basariček), a dvojica ranjeni (Ivan Pernar i Ivan Granđa) doveo je do najveće krize u tada desetogodišnjem trajanju Kraljevine SHS.

Kriza u odnosima Beograda i Zagreba izgledala je nerešiva tim pre što ni kralj ni vlada ni nakon te tragedije nisu imali nameru da izvrše značajniju političku reformu u pogledu davanja autonomije Hrvatima i Slovencima.

Štaviše, na uporne proteste Seljačko-demokratske koalicije (u kojoj su bili Hrvati i Srbi iz Hrvatske, a vodili su je Hrvat Stjepan Radić i Srbin Svetozar Pribićević) i traženje novih izbora nakon tog krvavog događaja u Skupštini, kralj Aleksandar je odgovorio pokušajem tzv. „Amputacije“.

Naime 5. jula 1928. godine kralj je sastavio predlog razgraničenja sa Hrvatima putem amputacije svih hrvatskih teritorija na kojima žive Srbi.

To je ono što danas nazivao „Velikom Srbijom“. Svojevrsni Karlovac-Karlobag-Virovitica!

Svetozar Pribićević, koji je u odsustvu Stjepana Radića, koji je teško ranjen ležao u beogradskoj Gradskoj bolnici, vodio Koaliciju, opisuje ovu kraljevu nameru ovako:

„Otišao sam u dvor na kraljev poziv. U predsoblju nisam dugo čekao i na moje iznenađenje u samom predsoblju pojavio se kralj. Kralj me je ponudio da sednem i pošto sam seo počeo je da čita jednu izjavu napisanu na plavoj hartiji. Moje iznenađenje je raslo i najednom sam se obratio kralju sa pitanjem: ‘Vi mi nešto čitate? Mislio sam da ste me pozvali na razgovor.’ Na to kralj stavi u džep hartiju pa poče osornim i isprekidanim glasom: ‘Hteo sam da vam pročitam, da bude tačnije. Ali mogu isto tako i da vam kažem. Gospodine Pribićeviću, izgleda da g. Radić odlazi sutra u Zagreb. Molim vas da mu predate moju poruku da sutra može u Zagrebu da proklamuje rascep. Mi više ne možemo da ostanemo zajedno sa Hrvatima. Neću da imam nikakav rat sa Hrvatima. Pošto ne možemo da ostanemo zajedno, bolje je da se razdvojimo. Bolje je da se rastanemo u miru kao Švedska i Norveška. Ako Radić prima moj predlog, on sutra može da proklamuje otcepljenje. I vlada je saglasna sa ovim predlogom jer drugog izlaza nema.’ Bio sam zgranut. Rekao sam kralju: ‘Ako su se Vaši ministri izjasnili za takav predlog, trebalo bi ih pohapsiti zbog veleizdaje.’ Kralj skoči sa stolice i poče brzo da hoda po predsoblju. Bio je vrlo uzrujan.“

Amputacija kao ustanova svršenog čina, kao odluka kralja bez odluke parlamenta (i samo uz klimoglavu saglasnost podaničke vlade), ukazivala je na diktatorske i samodržačke Aleksandrove osobine. Nešto kasnije, dr Gregor Žerjav, prvak Pribićevićeve Samostalne demokratske stranke u audijenciji kod kralja 11. jula 1928. ovome je izjavio: „Veličanstvo, vi ste jedini kralj u celokupnoj istoriji koji hoće da smanji sopstvenu državu.“

Pošto je projekat Amputacija podrazumevao otkidanje delova teritorije nekadašnje Trojednice (Hrvatske, Slavonije, Dalmacije) nastanjene srpskim življem, kod hrvatskih stranaka ovakav predlog kralja Aleksandra nije mogao biti prihvaćen. Štaviše, samo je još više rasplamsao političke strasti na obe strane.

Usledio je i zvanični odgovor Seljačko-demokratske koalicije već 1. avgusta.

Uz puni pristanak ranjenog Radića (umro je od posledica ranjavanja 8. avgusta), Pribićević je izradio rezoluciju ove koalicije u kojoj se traži puna autonomija za sledeće teritorijalne jedinice: Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu, Vojvodinu, Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju.

One bi imale potpuno nezavisno zakonodavstvo uz obaveznu sankciju kralja. Taj predlog su potpisali Srbin Svetozar Pribićević i Hrvat dr Vlatko Maček, koji je zamenjivao teško ranjenog Radića, ali ju je zvanični Beograd glatko odbio.

„Ja neću federaciju, nikakvu autonomiju, nikada na to neću pristati. Ja sam pre za podelu nego za federaciju“, izjavljivao je razbesneli kralj Aleksandar.

Kriza je bila na vrhuncu i kralj Aleksandar umesto da se suoči sa realnošću (slabost SVIH srpskih političara!) koja je zahtevala i političku mudrost i trezvenost, odlučuje se za najcrnju varijantu: uvođenje lične diktature pod izgovorom da se njome spasava opstanak zajedničke države, ne shvatajući da time čini upravo suprotno.

Bio je to ključni momenat budućeg kraha Kraljevine Jugoslavije, koja je već od samih svojih početaka bila na klimavim političkim temeljima. Svaka akcija rađa reakciju.

Tako je kraljeva gruba vojnopolicijska diktatura (ne zaboravimo da je predsednik vlade postao kraljev ljubimac general Petar Živković) stvorila pogodno tlo za najekstremnije reakcije nacionalističkih stranaka.

Ante Pavelić, šef Hrvatske stranke prava, dotadašnji poslanik u jugoslovenskom parlamentu nakon ukidanja parlamenta i zabrane svih političkih partija, plašeći se hapšenja, beži iz zemlje (27. januara 1929) i u inostranstvu osniva ustaški pokret.

Kasnije će Pavelić kada bude osnovana satelitska i nacifašistička NDH pod nemačko-italijanskim patronatom ironično izjaviti: „Moram si zahvaliti i onome srpskome kralju, da nije bilo njega, ne bi bilo ni naše današnje ustaške države.“

„Kralj Ujedinitelj!“ Formalno, to je neistina. On je 1918. bio regent, a ne kralj. Čak i ako mu priznamo epitet „ujedinitelj“, moramo sagledati način na koji je „ujedinio“ Srbe, Hrvate i Slovence. (Na stranu što su ostali narodi zaboravljeni, negirani i marginalizovani).

A taj način je bio samodržački, nepravedan, i lažno „integralno jugoslovenski“, a zapravo „integralno srboslovenski“.

Tragična Aleksandrova smrt u Marseju napravila je, međutim, od njega heroja i mučenika. Ništa novo pod kapom nebeskom. I tada se po nepisanom pravilu zaborave sva loša dela pokojnika. „O pokojniku sve najbolje“ – glasi poslovica, paganska doduše, iz straha od demona podzemnog sveta. Samo, jedno su EMOCIJE, a nešto sasvim drugo ISTORIJSKA FAKTA. Kada ocenjujemo istorijske ličnosti, moramo samo ovo potonje uzeti kao relevantnu referenciju.

Ovaj tekst teži tome, i pišem ga samo zbog čitalaca koji su gledali TV seriju i/ili čitali Draškovićev roman „Aleksandar od Jugoslavije“ (čudi me da se Draškovičev roman ne zove: „Alexander de Yougoslavie“, zvuči baš „nobles“). A sve u cilju sagledavanja i one druge, mnogo važnije strane Aleksandra Karađorđevića i njegove uloge koju je imao u istoriji jugoslovenskih naroda.

Jer film i književnost imaju pravo na emocije. Istoriografija nikako!

Autor je publicista