O kulturi straha u filmu o Jasenovcu

Rodžer Ejls, osnivač FOX newsa, glavnog medijskog instrumenta konzervativne Amerike i Trampove politike, rekao je da „gledaoci ne žele da budu informisani, već žele da se osete informisanima“.

U kombinaciji ova dva principa upravljanja javnim mnenjem, Tramp je u svojim kampanjama, igrajući se sa strahovima, uspevao da pridobije veoma širok spektar birača, kako ističe Ropeik, od dobro obrazovanih i bogatih, do siromašnih i neobrazovanih.

Naime, Tramp je istovremeno podsticao strah, odnosno više različitih strahova, od imigranata ili gubitka kontrole političkih institucija, stvarajući osećanje nemoći birača usled straha od gubitka kontrole nad sopstvenom budućnošću.

Tramp je potom ovo vešto koristio u sopstvenu korist, prikazujući se kao zaštitnik od opasnosti, izvor sigurnosti i moći sa sloganom „America first“.

Ovi jednostavni mehanizmi, objašnjavaju očigledne protivrečnosti: multimilijarder postaje ikona najsiromašnijih, junak rijalitija, optužen za brojne seksualne skandale, je predmet obožavanja hrišćanskih puritanaca.

Jednostavno u kulturi straha koju je sam generisao, Tramp se postavljao kao onaj koji je najbolje razumeo uplašene i obećavao im zaštitu, te su ovi glasali za njega.

Bregzit kampanja je bila zasnovana na istim emocionalnim matricama, stvaranjem imaginarnih opasnosti ili preuveličavanjem realnih, pre svega od imigranata, npr. predstavljajući biračima kao veoma izglednu invaziju 80 miliona Turaka na britansko ostrvo.

Strah je izazvao osećanje nemoći kod birača, te je slogan „Take back control“, „Uzeti natrag kontrolu“ kampanje za izlazak iz EU bio izuzetno efektan, jer je obećavao uklanjanje pretnje, uspostavljanje kontrole nad situacijom, povratak sigurnosti i pobedu nad strahom od migranata.

Istovremeno ove kampanje su igrale i sa osećanjem „sopstva“, samopoštovanja i samovrednovanja birača, dajući ovima na značaju u uslovima kada je taj isti strah podsticao osećanje bezvrednosti usled nemoći.

Ruzvelt, za razliku od Trampa ili Džonsona, predsednik SAD koji se uspešno izborio kako sa ekonomskom krizom tako i sa nacionalističkom koalicijom nacističke Nemačke, fašističke Italije i imperijalnog Japana, američko društvo oslobađao je od straha.

Čuven je njegov slogan koji je koristio sve vreme svog predsednikovanja od četiri mandata, da je jedina stvar od koje treba da strahujemo sam strah.

U tom smislu je, kao jedna od četiri osnovne slobode čovečanstva u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, navedena sloboda od straha.

Strah kao emocija koja uslovljava političke odluke i poretke je prisutna od kad je čovek postao svestan sebe, te je Ferero došao do zaključka da je razvoj civilizacije škola hrabrosti i stalna borba protiv straha sa ciljem da se ovaj svede na što je moguću manju meru, jer je nemoguće potpuno ukloniti strah.

Anticivilizacijski tokovi su upravo suprotni tome, tako je strah prethodio raspadu Jugoslavije i ratovima za teritorije.

Šireći strah od drugih naroda, pod sloganom da se ne sme dozvoliti ponovno klanje Srba, srpski, uz druge nacionaliste, su srušili Jugoslaviju, te gurnuli Srbe u ratove za teritorije kao navodne garancije njihovog fizičkog opstanka.

U sadašnjem društvenom kontekstu, Antonijevićev film o ustaškim zločinima u logoru Jasenovac sigurno je kod publike koja ga je gledala izazvao osećanje straha.

Imajući u vidu reklamu oko prikazivanja filma na RTS-u stiče se dojam da je ulagač u film, država Srbija, iskoristila sve svoje potencijale i kanale kako bi podigla gledanost ovog filma, što je delimično i uspela ako se uzme u obzir tzv. „share“, što znači da je strah izazvan kod velikog broja birača.

Film se bavi prikazivanjem zla bez analize kako je do tog zla došlo, što mu nije ni bila svrha, jer primarni cilj ovog ostvarenja jeste izazivanje straha kod gledalaca pre svega srpske nacionalnosti.

Istovremeno sa izazivanjem straha, pokrenuta je i kampanja oko filma sa tezom da se radi o skoro jedinom kazivanju o genocidu nad Srbima koje su počinili ustaše, odnosno da se ovaj zločin zataškavao, kako tvrdi Dodik da je „istina skrivana mnoge decenije“.

Svrha ove teze je da se pored straha izazove i osećanje nepravde uz diskvalifikaciju političkih neistomišljenika, što sve potom čini veoma zapaljivu mešavinu za izazivanje mržnje.

Naime, pod parolom očuvanja kulture sećanja, namerno se deformiše kultura sećanja u odnosu na period socijalizma od 1945. godine.

Ustaški zločini i Jasenovac su zauzimali značajno mesto u kulturi sećanja bivše SFRJ, o kojima je objavljeno 1.088 knjiga i 108 zbirki dokumenata, a snimljeno nekoliko desetina filmskih ostvarenja.

Ideološki osnov odnosa prema Jasenovcu lapidarno je iskazao još 9. maja 1945. godine J. B. Tito rečima: „Stotine logora tipa Majdaneka i Jasenovca, logora grozote i smrti, ostaće na večna vremena kao jezovita opomena svim narodima da nikada više ne dopuste ponavljanje takve tragedije, da učine sve da se uzročnik te tragedije – fašizam, u korijenu uništi.“

Kultura sećanja dakle nije svrha pomenutog filmskog ostvarenja, već kultura straha i ove dve ne treba mešati.

Prva ima za cilj razumsko shvatanje uzroka zla radi sprečavanja istog, te samim tim slobodu od straha, a kultura straha ima za cilj da upravo podstakne strah kako bi se ostvarili politički ciljevi na osnovu emotivne reakcije ljudi, odnosno robovanja strahu.

Štaviše, kultura straha je negacija kulture sećanja i njeno obezvređivanje, te korišćenje tragedija i žrtava zarad određenih partijskih interesa.

U tom kontekstu postaje jasniji i cilj nedavne posete Podgorici glumice koja igra glavni lik u pomenutom ostvarenju i zagrljaj sa liderima DF-a, Mandićem i Kneževićem.

Prikazivanje ovog filma je stavljeno u direktnu funkciju postizanja političkih ciljeva, u crnogorskom kontekstu što većeg broja glasova za srpske nacionaliste iz DF-a na predstojećim izborima u Nikšiću, ali i na čitavom kulturnom prostoru na kom postoji uticaj tzv. „meke moći“ Srbije.

Podizanje emocija, straha od istrebljenja, kod Srba, od strane srpskih nacionalista, stvara kulturni prostor nacionalistima da se ovi prikažu kao jedini zaštitnici Srba, uz istovremenu diskvalifikaciju svih drugih političkih snaga kao pretnje po Srbe kako izvan tako i u okviru Srbije.

U toj atmosferi straha, nacionalisti neminovno definišu mogućnost smene njihove vlasti ili čak bilo kakvo osporavanje njihove vlasti kao bezbedonosnu pretnju po opstanak države ili nacije.

Drugim rečima, ako dođe do izbora i nacionalisti ne osvoje ili ne sačuvaju vlast, onda to predstavlja pretnju po opstanak naroda i/ili države, jer jedino oni mogu garantovati opstanak naroda, u konkretnom slučaju Srba, te je smenjivost vlasti apsolutno neprihvatljiva.

U atmosferi straha, postaje nebitno da li je opasnost po Srbe realna ili ne, percepcija opasnosti je bitna i strah koji iz nje proizilazi u funkciji legitimiteta vlasti nacionalista.

Međutim, kultura straha, kako ukazuje Bžežinski, kao duh je koji je izašao iz boce, dobija sopstveni život i može postati demorališuća i destruktivna.

U kulturi straha prva žrtva je međusobno poverenje ljudi i rastuća percepcija o drugim ljudima kao izvoru straha, odnosno zla, što potom uništava bilo kakvu solidarnost ne samo prema drugim zajednicama ili društvima, već i unutardruštvenu solidarnost i empatiju.

Opasnost od kulture straha po određeno društvo je i u tome što podstiče odlazak ljudi iz društava kojima dominira kultura straha, uz istovremeno urušavanje demokratskih institucija, nepoštovanje ljudskih prava i eroziju vladavine zakona uz neminovne sukobe ne samo sa drugim narodima, već i u okviru istog naroda, odnosno društva.

Autor je advokat iz Beograda