O moćima demijurga i instinktima primata

Nedavno se izvesni gazda, kako se pohvalio, jedne od najboljih kompanija na svetu – svetski dakle, a toliko naš po mentalnom sklopu – obratio vašoj cenjenoj novinarki sa: „novinarčino“, pripretio sa svojih gazdinskih visina sa: „najavi me kod tvog direktora da sa njim popričam o tvom statusu“ (on ravnopravno razgovara, jelte, samo sa hijerarhijom) i konstatovao, sa prezirom, jer se valjda podrazumeva da prezireš ljude koji rade za platu (vole naše gazde da ih nazivaju „miševima“) da novinarka ima malu platu i da će tražiti odgovor od direktora da li je to „zato što je loš radnik, pogotovo novinar“ ili zato što – eto i tipičnog našegazdinskog odnosa prema ženama – „sumnja da živi od ličnih sponzora“.

Svaki segment, svaka reč, ceo stil ovakvog obraćanja, ne samo vašoj novinarki, nego da je bilo kome, ne govori ništa o vašoj novinarki, a mnogo o pošiljaocu poruke. Jedan ogroman klasno-uslovljen ego kojem je, proporcionalno njegovoj prenaduvanosti, oslabljen izvršni centar kontrole i regulacije primarnih afekata i reakcija. Pade mi sad na pamet, đavo će znati zašto sentenca jednog autora: „Ušli smo u XXI vek sa moćima demijurga i instinktima primata.“

Sadržaj i ton komunikacije tog velikog gazde su tipični za tzv. narcistički poremećaj ličnosti, koji je Frojd nazivao narcističkom perverzijom. Kako se dotični ne bi obrušio na vaš list, moram da se ogradim i da kažem samo to što sam rekla: da njegov način komuniciranja korespondira sa narcističkim inteterpersonalnim stilom. Nisam ja to izmislila, samo predočavam, ne vređam već koristim stručne termine.

Šta radi osoba sa narcističkim poremećajem kada je neko „dirne“? Niko od nas ne voli da mu se spočitava neka mana, greška, propust, nedostatak, a tek ne bismo voleli da se to iznese u javnost. Ali ovaj tip ljudi obuzme slep i nekontrolisan bes. Balon megalomanije i povlašćenosti je bušnut i odmah zaštićen plaštom pravedničkog gneva kako se ni slučajno ne bi osetio i na videlo izašao oskudan identitet. A balon je načet ne od strane sebi sličnog narcisa – ne, oni se međusobno prepoznaju i uvažavaju kao ravnopravni konkurenti – nego od tamo neke osobe, i još žene, koja radi za platu. Raspitao se on kolika je ta plata, pa se još više uvredio. NJemu, vlasniku svetske kompanije (narcistička grandioznost i samohvalisavost) pripadnica niže kaste najamnih radnika da se usudi da primiriše?

Ovaj, nažalost, užasavajuće čest u nas slučaj omalovažavanja, otpisivanja i poništenja drugog u međuljudskom opštenju, a s obzirom da se radi o vlasniku jedne „svetske“ kompanije, podstiče na razmišljanje o tome zašto i kako to da ima toliko komunikacionih delinkvenata među vlasnicima i /ili menadžerima svih vrsta organizacija? U društvenim naukama (socijalna psihologija, psihologija, sociologija, sociokulturna antropologija…) sve je zastupljeniji stav da je narcistički poremećaj postao bolest ovog veka, kao što je histerična neuroza, kojom se bavio Frojd, bila bolest bečkog društva.

Govori se da savremene metode upravljanja i potrošačko društvo odgajaju menadžere narcise koji su strahovito efikasni upravo zato što su emocionalno hendikepirani, pa im nije problem da ljude opremedećuju svodeći ih na njihovu funkcionalnost. Narcisu drugi ljudi predstavljaju ili sredstvo (da li mogu da ga/je iskoristim za svoje ciljeve?) ili smetnju (da li ovog/ovu treba ukloniti, uništiti jer ometa moje interese?). Oni su vešti manipulatori, uvek se pozivaju na društveno konstruisane dobre razloge (ambicija, konkurentnost, posvećenost, lojalnost, rast…) za proizvodnju i održavanje permanentnog stresa kod zaposlenih, kojima kanibalizuju ne samo budno vreme već i san svojih žrtava, postepeno ih psihički sve više razarajući. Postoji problem? Podređeni je deo problema ili ceo problem.

Zaposleni je u stresu zbog nemogućih zahteva i tempa rada? Pa neka nauči da bolje upravlja svojim vremenom i rasporedom. Ako treba, organizacija će pokazati da je društveno odgovorna i etična tako što će iscrpljenim i stresiranim zaposlenicima obezbediti usluge kouča za upravljanje stresom i vremenom ili časove joge i meditacije. Zaposleni doživljava kognitivnu disonancu, rascep između gubitka samopouzdanja, gubitka sebe, i zahvalnosti što njemu takvom, nesposobnom, firma plaća osposobljavanje da sve izdrži.

Narcistički poremećaj i njegova manifestacija u načinu komuniciranja sa ljudima je izraz poricanja drugosti. Drugi ne postoji kao subjekat, njegova vrednost i samosvojnost se negiraju. Stoga je nezamislivo, a pre svega neprihvatljivo, da ima različite želje, potrebe, stavove i interese od narcisa. „Narcistički perverznjak nikada neće prestati da svodi Drugog na stanje predmeta, da bi se on podudarao sa vizijom koju ima o njemu: pokorno biće, koje više ne predstavlja pretnju njegovoj svemoći. Osim toga, narcis često odbacuje bilo kakvu osećajnost, jer bi ga to navelo da oseti svoje slabosti, nedostatke. Zato, kad god neko od sredstva postane i najmanja pretnja po njegovu grandioznost, maligni narcis projektuje sve svoje agresivne impulse na njega, čineći ga odgovornim za svoje patnje, nedostatke i nesposobnosti, koji su za njega nepodnošljivi. Narcistički perverznjak je, pre svega, neko ko nema pristup osećaju odgovornosti. Uvek je drugi odgovoran, uvek je drugi „negativac „. (Anne-Catherine Sabas, psihoanalitičarka).

Sistemska dinamika je takva da se se ne zaustavlja na pojedincu, već postaje psihotična grupna struktura, na čelu sa malim diktatorom (Didier Long, osnivač kompanije Euclyd i autor više knjiga na ovu temu). Neodrživa je više teza da se radi o izolovanim pojedinim slučajevima tirana, o pukom sporednom efektu savremenih oblika organizacije ekonomskog života i sa njima povezanih društveno-političkih odnosa. Zato se taj fenomen ne može tumačiti i razumeti samo iz psihološke i psihopatološke vizure. Ovi, kako ih pomenuti Didije Long kvalifikuje, „mentalno neuravnoteženi ljudi“ su visoko funkcionalni jer su prilagođeni strukturalno neuravnoteženom sistemu, savršeno plivaju u njemu, odlično manipulišu pravilima društvene igre i ljudima oko sebe. Da li to znači da na svim mestima moći i odlučivanja treba da vidimo maligne narcise? Ne treba upasti u tu zamku, ali treba znati da postoji razlog zašto ima sve više naučnih publikacija koje istražuju šta u današnjem društvu generiše i promoviše ovu vrstu ličnosti i ponašanja, da ne kažemo devijantnosti.

Srećom, vaša sposobna, kompetentna i hrabra novinarka Mirjana Stevanović nije zaposlena kod ovog prilično tipično našeg, iako „svetskog“gazde. Ona sebe predstavlja kroz svoju javnu reč, a on je sebe upečatljivo, iako u kratkom formatu, predstavio kroz svoj način komuniciranja.

Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja