O moralu vlasti

Čak i antivakcinaši će to reći (iako im je glavni adut profesor sa You Tubea) – to su oni koji su besomučno ostavljali komentare na moj prethodni tekst u kojem se vakcina nije ni pomenula!

Zbog čega bi i antivakseri rekli da istina ne stanuje u Srbiji?

Pa zbog toga što znaju da u Izraelu, koji je vakcinisao skoro svih 10 miliona ljudi, danima ima manje od 100 zaraženih, a u Ujedinjenom Kraljevstvu, koje je vakcinisalo više od 32 od 66 miliona stanovnika u trenutku dok ovo pišem, ima 1.907 zaraženih a da danima niko nije umro u Londonu, koji je duplo veći od Srbije (Standard.co.uk/news/london/covid-19-deaths london zero several days this month).

U Srbiji redovno umre tridesetak građana a da to vlast smatra „normalnim“.

Znam, naći će antivakseri nekog „autoriteta“ sa You Tubea kome „samo što nisu ugasili profil“, a koji će trijumfalno reći da to nije tačno ili neku sličnu bedastoću.

Na primer, da nije tačno da je u martu ove umrlo više od 5.000 ljudi u odnosu na mart prošle godine.

Ali i antivakseri u dubini duše znaju da vakcinisane zemlje ne umiru! Ipak, ne govorim ovo zbog antivaksera – oni su marginalna društvena grupa svuda u svetu, osim u Srbiji, gde se vlast plaši sukoba sa njima zbog rejtinga.

Ima mnogo važnijih stvari o istini u Srbiji.

Nešto više od pre šest godina pao je helikopter Vojske Srbije i u smrt odneo sedmoro ljudi.

Helikopter se srušio 13. marta, nešto pre ponoći, u širem rejonu aerodroma „Nikola Tesla“ u Surčinu, na povratku iz Raške, odakle je prevozio životno ugroženu bebu iz Novog Pazara.

Uzalud su upaljeni reflektori na stadionima Partizana i Crvene zvezde.

Ovi ratnici svetlosti ipak su odleteli ne u svetlost, no u u smrt, a da se ministar zdravlja nije mogao da slika sa „spasenom bebom“.

Ratnik svetlosti po Koelju je onaj ko je kadar da pronikne u čudo života te da se bori do kraja za nešto u šta veruje…

Heroju Mehiću ovakvo verovanje nije pomoglo.

U naletu besa zbog pada rejtinga (nikako ne helikoptera), ministar je sa svojom SNS družinom proglasio nespornog heroja, pilota Omera Mehića za alkoholičara!

Za mene je to najdublji pad ove vlasti, mnogo veći od Savamale, koja puni stranice nezavisnih novina.

Heroj, gospodin Omer Mehić, kome i ovaj put izražavam duboki pijetet kao i njegovoj, nažalost, nepoznatoj porodici, doživeo je da ga proglase problematičnom osobom i stave u ravan Belivuka i ostalih kriminalaca kojima Srbija obiluje.

Komandant helikopterske eskadrile, potpukovnik Zečević ja tvrdio da je ova posada „najbolje što jedinica ima“, a general Bandić, komandant 204. vazduhoplovne brigade Vojske Srbije, rekao je da je Mehić „ponos svakog komandanta, pa i mene“, sećajući se uloge gospodina Mehića u akciji spasavanja poplavljenih u Obrenovcu i u drugim kriznim situacijama.

Avaj, i pre nego se slegla paršina koju su napravile elise nesretnog palog helikoptera, vlast je heroja Mehića proglasila za alkoholičara! U to isto vreme „top gun“ Vulin je proglašen za „počasnog pilota“.

Ima li igde u svetu stramoglavijeg moralnog pada?

Platon, pa onda i Kant bavili su se moralnim principima, koji su kod Kanta prerasli u imperativni sa upozorenjem da „se postupa samo prema onom načelu koje ujedno može da postane opšti zakon“.

Naravno da se vlast ne bavi Kantom – ne bavi se ona ni smrću sedmoro ljudi!

U Srbiji ljudi lako postaju brojke – može li ova vlast pogledati sebe sama u oči, pitanje koje me muči poslednjih devet godina?

Čak i evidentna laž, kada je prvo Broj nula ubeđivao Srbiju da u snimku sa rampe kod Doljevca nije video ništa čudno, a onda taj isti zaboravni narod ubeđivao da taj snimak nije ni video (što znači da je prvi put masno lagao) nije u ravni sa otužnim (ne tužnim) krajem pilota Omera Mehića.

Ne samo da je važno da li je Nepogrešivi video ili nije snimak kamere sa rampe kod Doljevca, već je pre svega važna činjenica da je čovek osuđen bez relevantnog dokaznog materijala – pravo pitanje je gde su ta famozna dva minuta snimka?

Nije ni važno što je Broj nula tvrdio da će graditi stanove za 400 evra a cena stana u Beogradu na vodi je sada deset puta veća.

Nije ni važno što je preuzeo sve prerogative Kriznog štaba, pa nas je „zatvarao“ kada možda i nije trebalo a nije kada jeste, sve boreći se za rejting.

Nije ni bitno što nam je pretio grobljima a zdravlje popravljao jednomesečnim isporukama vitamina „za bake i deke“.

Nisu bitne ni Savamala, ni Jovanjica, ni Krušik… ni milion drugih „prevara“ u svakodnevnoj izvedbi Broja nula a u sadejstvu ćiriličnog Marića, letećeg Mitrovića, zaljubljene Uzelac, opijenog Sarape, bezgrešnog Krla i brojnih drugih evet efendija…

Dakle nisu bitna sva nepočinstva ove vlasti koje svakodnevno čini, bitno je da su poginulog heroja proglasili za alkoholičara kada im je to zatrebalo.

Ovakav moralni sunovrat se ne dešava ni u Severnoj Koreji. Tamo lepo ubiju čoveka i zaborave ga. Ovde ga proglase za alkoholičara.

Profesor Ratko Božović kaže: „Kada ljudi nemaju obzira prema patnji i smrti drugog čoveka, onda se mora postaviti pitanje šta je sa njima kao ljudima. Ovo je paradigma moralnog posrnuća, a ne samo političkog.“

A Aristotel kaže: „Onaj ko ne može da živi u zajednici ili kome ništa nije potrebno, jer je sam sebi dovoljan, je ili zver ili Bog.“ Broju nula zajednica nije potrebna, misli da je Bog… Čovek uvek mora biti spreman da ocenjuje svoje postupke.

Kako onda oceniti postupak vlasti (čitaj Broja nula) da se jedan heroj postmortem proglasi za alkoholičara?

Odgovor se nameće. Haranga je danas odomaćena kada je u pitanju Dragan Đilas i njegove milijarde, čije je poreklo zaboravio čak i vrsni poznavalac geografije, kakav je Marijan Rističević na primer.

Ništa bolje ne prolaze ni svi ostali koji se usude da „uvrede“ pagansko božanstvo kojem se klanjaju svi u skupštini: mucajući Atlagić, Kinez Kebara ili mačo Bakarec sa mačem u ruci…

Društvo koje je ubilo moral, osuđeno je na neuspeh. Zbog toga svi u zajednički front u borbi za slobodu – slobodu reči, misli i dela.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu