O našoj svakodnevici

I obrnuto. Pitanje je kako pisati o svakodnevici, a ne biti ličan – koga briga lični doživljaj nekog anonimnog prosvetnog radnika iz unutrašnjosti. Istina, sve navedeno bilo bi idealan podstrek za masu da iskaže svoje neslaganje, vređajući, nipodaštavajući i slično radeći potpisniku redova. Nekad je to i dobro – što žešći i prizemniji napadi, dobra su potvrda da ste u pravu. Treba biti oprezan kada se piše o najaktuelnijim stvarima svakodbevice – prohujalim izborima, ratu u Ukrajni, kupovini Tvitera ili našoj predstavnici na Evroviziji.

Prvo, o izborima je sve rečeno, iako ništa nije rečeno, niti može da se kaže jer, niti je išta novo, niti je sve završeno, niti je čitava stvar jasna. Zaluđeni smo – možda je to nekome i bio cilj. Svakako, sad ne obraćamo pažnju na to šta se radi oko nas, a radi se, nastavlja se ono od pre, samo nam prolazi „ispod radara“ i čini se nikog nije mnogo briga, niti ga je moguće podstaći na razmišljanje.

Što se tiče rata u Ukrajini – oprez! I najmanje iznošenje i najbenignijeg stava može vas svrstati na jednu od strana, a to znači da ćete za drugu stranu biti neprijatelj. Istina, malo otvorenije iskazivanje manjinskog stava (znamo koji je) smatra se hrabrim, ali… malo ko želi da se pokaže hrabar na taj način jer i priznanje koje stiže za takvu hrabrost iskazuje se nekako stidljivo i blago.

Interesantno je kako kod nas svrstavanje na stranu u sukobu dva prijateljska i bliska naroda može izazvati takvu podelu kod nas. Čini se da su mnogi spremni i na sukob! Ne, ne zavaravajte se – nije do Rusa i Ukrajinaca (slučajno sam stavio Ruse na prvo mesto, ne ljutite se!), do nas je i do naše potrebe (sad već možemo govoriti o potrebi) za agresijom.

Tviter je prodat…. Kakve to veze ima s nama. Možda će sloboda govora kakvu će doneti novi vlasnik samo razgolititi i obesmisliti ovu mrežu.

A što se tiče naše predstavnice za Evroviziju, već sam se deklarisao (i dobio prilično oštre reakcije). Ne ljutim se! O stočićima u obliku Z ne bih. Šta je to bilo, pokazaće glasanje – ono evropsko, mi se tu ne pitamo. Dobih primedbu otoič da nesimpatisanjem pobedničke pesme ne razumem dadaizam. Razumem onoliko koliko je moguće razumeti pravac koje se zalaže za ništa, ništa ništa, samo… nije mi simpatično ništa umnoženo triput.

Eto, takva nam je svakodnevica! Pa, o čemu je ovde pisano?! O svačemu. I ni o čemu! Takva nam svakodnevica…