O Njegoševom mauzoleju i Nemanjinom spomeniku

Ispit se održavao u prostoriji čitaonice Odeljenja za istoriju umetnosti u zdanju Miše Nastasijevića.

Iznenada je uleteo profesor Lazar Trifunović, koji je u ruci držao nulti primerak časopisa „Umetnost“ tematski posvećen Njegoševom mauzoleju na Lovćenu.

Nikada pre, a pogotovo kasnije nisam video profesora Trifunovića tako ozarenog i zadovoljnog.

Priključio se ispitnoj komisiji i sa ispitivanjem kandidata je nastavljeno.

Profesor Trifunović, koji ni do izlaženja časopisa nije bio miljenik vlasti, po izlaženju časopisa definitivno je bio stavljen na crnu listu.

Kako bilo, Njegoševa kapela je srušena, a mauzolej po Meštrovićevoj zamisli sagrađen.

Prošle su decenije, a priče o zločinu su sve ređe.

Danas se gotovo i ne pominje.

Da li to treba da tumačimo da protivnici mauzoleja nisu bili u pravu?

Za mauzolej je postojala alternativa, to jest da se nađe neka druga lokacija.

Ili se, možda, vremenom menjaju pogledi na nešto što je kod stručnjaka i intelektualaca bilo van pameti, zdravog razuma ili tako nekako.

Većina zagovornika i protivnika iz tog vremena danas više nije živa, pogotovo onih tada na vlasti koje nisi mogao ubediti da se odustane od projekta ili bar realizacija projekta izvede na nekoj drugoj lokaciji.

Verovatno i ovi sadašnji vlastodršci računaju da će spomenik Nemanji takođe biti buka za tri dana.

Da će u budućnosti pogledi na tu temu biti drukčiji ili krajnje neutralni, možda i izbalansirani.

Međutim, ko danas (mislim na generaciju koja kreira javni život i ostali) uopšte zna ko je bio Blažo Jovanović (pre svega u Crnoj Gori, a da ne govorim o Srbiji).

Kako god gledali danas na mauzolej Njegošu, „autorstvo“ ideje da se materijalizovano prikaže značaj nekog velikana, posthumno nestaje, jer velikani su veliki i ni sa kim ne dele tu veličinu.

Tako je sa memorijom.

Kao što Blažo Jovanović i njegovi trabanti nisu podelili zasluge sa Njegošem, tako ni Vučić sa njegovim trabantima neće podeliti zasluge sa Nemanjom i posthumno neće po dobru ostati zapamćeni, dok će buduće generacije imati krajnje indiferentan stav prema nekoj grdosiji od bronze pored koje prolaze.

Ako smo se već zapleli u neke analogije i došli do samog praga „teorije“ da se fizička veličina spomenika određuje duhovnom veličinom i značajem ličnosti, kao i teorijom da se fizička veličina spomenika određuje srazmerno proteklom vremenu.

Po toj teoriji „rast“ materijalizovane memorije bi trebalo da iznosi oko 3,5 santimetara godišnje, ako govorimo o spomeniku Nemanji.

Šalu na stranu, ali takva razmišljanja su mnogima po strani razuma.

Sećam se kada je vođena rasprava i sveopšta „polemika“ o mauzoleju Njegošu.

Zagovornici mauzoleja su pravdali tu nameru da je kapela na Lovćenu isuviše skromna spram veličine i značaja Njegoša.

Ništa nisu vredeli kontraargumenti, kada bi pominjali Šekspira ili Tolstoja.

Kako bilo, dizanje spomenika i obeležja Nemanji nije sporno. U svakom gradu u Srbiji i državama gde postoji koncentrisana srpska zajednica može se naći primereno mesto i kutak za primereni memorijalni beleg.

Tako je spomenik Nemanji mogao da nađe mesto u parku Manjež, koji se na jednoj strani graniči sa Nemanjinom ulicom.

Naravno skromnijih dimenzija.

U vreme Nemanje Beograd nije bio u sastavu srpske države, a još manje prestoni grad.

Beograd može da bude lokacija za posebno dimenzioniran spomenik despotu Stefanu Lazareviću, pod čijom je vlašću Beograd bio srpska prestonica.

Naravno daleko od toga da bude megalomanskih dimenzija kao Nemanjin spomenik. Najprimerenije mesto za glavni spomenik Nemanji bila bi Deževa u Raškom okrugu, gde je zapravo i nastala Nemanjina država.

I u tom slučaju ne mislim da bi dimenzije trebalo da budu megalomanske.

Autor je istoričar umetnosti