O nužnosti nužne odbrane

Iskustvo i pravna teorija upozoravaju da je ne retko u nomotehnici, pored šireg uvida i preciznosti – koliko god je to moguće – važna i jezička ekonomija, svedenost zakonskih izraza naročito. Stoga, u pravnom životu – u vokabularu osobito! – ne vredi svakad maksima „od viška ne boli glava“.

Naprotiv, nagomilavanje atributa, posebno suvišno detaljisanje (čak i u najboljoj nameri!), može katkad da izazove zabune, pa i efekat suprotan od željenog. Pojedine stvari se podrazumevaju i nije ih neophodno izvlačiti na površinu normativnog teksta „da bi se bolje podrazumevale“ (davnašnja ironična kovanica umnog profesora Obrena Stankovića). A „da li je pravo sâmo sebi odbrana“? (B. Breht)

 Elem, članom 19 Krivičnog zakonika Srbije propisano je da nije krivično delo ono učinjeno u nužnoj odbrani. A „nužna je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga otkloni istovremen protivpravan napad“ (stav 2 toga člana).

Tim povodom, a u vezi s najavljenom reformom krivičnog zakonodavstva Srbije, nalazim – u prvom redu – da u zakonskoj formulaciji prava na nužnu odbranu ubuduće nije potrebno naglašavati da je za pravno dopušteni odgovor na protivpravni napad na nečija lična ili imovinska dobra nužno da on – taj odgovor! – bude „istovremen“, još manje da se nužna odbrana odnosi i na onaj „neposredno predstojeći“ atak – kako se, de lege ferenda, već neko vreme predlaže. Takvo dobrano osetljivo, eksplicitno jezičko proširivanje polja nužne odbrane, može dovesti do zloupotreba u primeni, bilo s jedne, bilo s druge strane.

(Krivično-sudska praksa je o tome ionako najvećma učvrstila svoja stanovišta; za sada.) Primerice: teško je odrediti granice, domet i intenzitet takozvanog preventivnog napada, u rangu odbrane (sic!) da bi se neizvesno nailazeći napad osujetio. A možda je neki navodni budući agresorski čin samo uobrazilja u nečijoj glavi, navodeći ga na kobajagi odbrambeni poduhvat?

 Da li doista neki napad „neposredno predstoji“? Da li nekome „mač iznad glave“ visi, tj. lebdi u vazduhu, da li je vatreno oružje protivnika „samo“ repetirano – ili se pak nož/udarac već ubrzano spušta prema žrtvi? Ili su, licem-u-lice, ruke napadača već prema devojci krenule, te biber-sprej nasušnu odbranu predstavlja. Drastično, uzmimo da je ka nekome već ispaljen agresorski hitac. U potonjim slučajevima, napad je bespogovorno nastupio.

U nekim drugim i drugačijim situacijama apstraktne, udaljene opasnosti, određeni subjket bi se lako moglo – od (još) nenapadnutog – (i) sâmo preobraziti u „aktivnog“ neregularnog napadača, bez valjanog pravnog osnova i razloga. A bukvalni „istovremeni napad“ postoji veoma retko: kad se metaforični „mačevi“ ukrste u vazduhu, na određenoj visini a bliže napadnutom. Jer, po definiciji, akcija i reakcija su logički sukcesivne, a ne jednovremene radnje!

Uzrok i posledica.

Pritom, rizik od zakasnelog uzvraćanja na nasilni akt svakad realan, njegovo ostavrenje moglo bi da bude i fatalno po pasivnog, onog potencijalno „odocnelog“.

 Uz narečeno, važna su i sledeća pitanja: Koji (je) suprotstavljajući alat ima(o) pri sebi ugroženi?

Da li je – po svojim fizičkim i drugim ličnim veštinama i sposobnostima, kao i „tehničkom“ položaju u momentu napada (bio tek probuđen, u krevetu, ili za volanom automobila, na „papučici“ prevoznog sredstva, na kafanskoj stolici pri obedu, na podu, usred teške klizavice, na ivici provalije i slično) – realno bio u prilici ili nije da se obračuna s napadačem, da suzbije pretnju bez naročitih teškoća i bilo čijeg „trećeg“ sadejstva?

Da li on u kritičnim trenucima bio u stanju da shvati značaj sopstvenog postupanja spram napadača, da li je mogao iz ugla svog duševnog zdravlja da upravlja svojim postupcima („Neuračunljivost“, član 23. stav 2. Krivičnog zakonika)?

Da li je, zbog brzine odvijanja krizne scene, količine svetlosti u datoj vremenskoj sekvenci i drugih spoljnih faktora, bio u prilici da proceni razmere i posledice dešavanja u čijem se središtu nalazio?

Da li su akteri sukoba, jedan od njih ili obojica, bili pod odlučujućim uticajem alkohola ili drugih opijata (v. član 24, „Skrivljena neuračunljivost“)?

Da li je opasnost za napadnutog bila jasna, direktna, ozbiljna, i koliko?

Da li je on mogao da zna da je neko u blizini spreman da mu priskoči u pomoć, možda već preduzeo delotvorne korake usmerene ka njegovom spašavanju?

I da li je prema preduzimaocu nužne odbrane bila uperena apsolutna, odnosno „neodoljiva sila“ – koja i kakva? – čije dejstvo sâmo po sebi, isključuje postojanje krivičnog dela (član 21 stav 1 Krivičnog zakonika)?

Najzad, da nije lice koje smatra/pravda se da je postupalo u nužnoj odbrani možda bilo u neotklonjivoj stvarnoj (član 28), ili pravnoj zabludi (član 29)?

Sve u svemu, smatram da je u zakonskoj regulativi „Nužne odbrane“ dovoljno podvući pripadajuće legitimno i legalno ovlašćenje napadnutog da se proporcionalnim merama, onda kada je tako nešto stvarno neophodno – dakle, odgovarajućim protivnapadom kao poslednjim, njemu konkretno raspoloživim sredstvom! – suprotstavi bespravnom napadaču kako bi od sebe ili drugog odmah odbio/prekinuo/obustavio započeti atak.

 No, na kraju krajeva, raspetljavanje dotičnog – na ovom mestu samo delom i ovlaš prikazanog normativnog i faktičkog čvora – u rukama je kako krivičnopravne doktrine i zakonodavca, tako prevashodno (i) sudske prakse pri susretanju s predmetnim, krajnje delikatnim pravnim institutom.

Tû je ključno brižljivo i pravilno, ne samo jezičko i logičko, već i sistematsko i ciljno tumačenje zakona, odmeravanje i zaštita angažovanih vrednosti tokom znalačkog pravnog kvalifikovanja činjenica, imajući u vidu celinu okolnosti, obeležja, specifičnosti svakog pojedinačnog životnog događaja.

„Nijedan zakon ne može zadovoljiti sve.“ (T. Livije). A neki cinici lakonski vele – „da nema loših ljudi, ne bi bilo dobrih pravnika“ (Č. Dikens).

 Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

 Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.