O ogrevu i razlozima

Potom su se oglasile Srbijašume, tvrdeći da je problem u proizvođačima. Kažu da oni drvo prodaju po ceni od 4.000 dinara za kubni metar, odnosno da je dva kubika, 8.000 dinara, dovoljno za jednu tonu peleta koji se potom prodaje za 300 do 330 evra.

Javili su se, onda i proizvođači. Objašnjavaju da može drvo da bude i besplatno, problem je što ga nema. Prema njihovoj računici, 60 odsto drvne mase koja je do ovog perioda trebalo da im bude isporučena, jednostavno nije stigla. A kad se na to doda poskupljenje struje od 55 odsto, plus nove cene ostalog repromaterijala i sve veći fiksni troškovi, eto objašnjenja za skupi ogrev.
Onda su se opet javile Srbijašume tvrdeći da su isporučile dovoljne količine drvne mase.

Nisu to prećutali ni proizvođači. Ističu da umesto pogonima za preradu, ugovori sa Srbijašumama otišli su nekim nepoznatim firmama, koje su ga posle preprodavale po više nego dvostrukoj ceni. Ko su vlasnici tih ugovora, ostaje da se nagađa, iz drvne industrije nisu ali su svakako zaslužni zbog nečega kada im je ukazano toliko poverenja da direktno mogu da utiču na cene ogreva. I to sada, kada je najčešće prisutna sintagma o rizicima na tržištu hrane i energenata.

Sve u svemu, proizvođači su morali da smanje proizvodnju, što je povećalo udeo fiksnih troškova u peletu. Oni su u nedostatku količina dogovorenih sa Srbijašumama, morali da se okrenu tim novim firmama ili vlasnicima privatnih šuma koji su, poneseni stanjem na tržištu sirovina, vrlo brzo izjednačili cene svojih stabala.

To nije prvi put da posrednici dobiju glavnu ulogu u ekonomiji zemlje. Pre više od dve decenije, kada je država određivala cenu cementa, ugovore su dobijali samo privilegovani „privrednici“ koji su tu robu posle plasirali na tržište za trostruko veći iznos. Slično se godinama dešavalo i sa ugljem, pa su ga, kupujući od državnih rudnika po propisanoj ceni, privatnici – posrednici višestruko skuplje prodavali državnim institucijama, školama, bolnicama, vojnim ustanovama… Eto, tako se stiče bogatstvo, objašnjavali su ekonomisti kasnije.

Ali, vratimo se ogrevu. Jer priča sa te dve-tri izjave iz različitih izvora, nije završena.

Srbijašume su prošlog meseca, baš u vreme kada je problem stigao do vrata Vlade, priznale da baš i nisu imali dovoljno drveta za ugovore sa proizvođačima peleta, ali su se setile da su loši vremenski uslovi uticali na smanjenu seču u prvim mesecima ove godine. Proizvođači su na to dodali da je vreme već duže od mesec dana idealno, ali da su isporuke još manje nego pre sastanka u Vladi.

Iz državnog preduzeća su na to dodali još jedan argument. Kažu da kasne sa isporukama zbog toga što je Vlada Srbije tek krajem januara usvojila plan poslovanja tog preduzeća, nakon čega se raspisuju tenderi za seču drveta.

Ponovili su tezu o nepovoljnim klimatskim uslovima, pa je sve skupa, seča mogla da krene tek 1. aprila, uz obećanje da će do 1. jula nadoknaditi manjak sirovina.

Na kraju, reagovala je i država jedinom merom za koju zna – zabranila je izvoz neprerađenog drveta. Proizvođači peleta, ali i ostale kompanije iz drvne industrije koje su oslonjene na sirovinu iz Srbijašuma, samo su podsetili da to neće previše uticati na krajnji ishod, jer je izvoz i do sada bio višestruko smanjen.

Kakav epilog sledi, još je teško predvideti. Jer, u čitavu kombinaciju tržišta, cena, ugovora i raznih razloga, ubacuju se i građani. Oni nikada nisu ranije, još od proleća, krenuli u nabavku ogreva za sledeću zimu.