O pecanju krkuša na Ibru

Taman sam nešto hteo da vam napišem u vezi s vašim, kao i uvek, sjajnim tekstom „Zbogom krkuše“, kad se vi odjednom pojaviste na televiziji N1 i to negde iz okoline Zaječara, gde ste imali problem sa strujom, zbog čega se malo kasnije razgovor sa vama i prekinuo.

Iz toga sam zaključio da ste nekako pronašli način da pobegnete iz geta zvanog Beograd, sigurno ne baš u uslove koje sam ja opisao, jer imate i internet, a možda i neke druge udobnosti.

Dakle, ja znam da je za mene, kao osamdesetogodišnjaka, čista iluzija i samo pusta želja da pobegnem u selo.

Ali, moram da vam kažem, da sam ja onako kako sam i napisao, živeo u gradu Kraljevu, na obali čistog i bistrog Ibra, pedesetak metara od reke, pune krkuša i vretenara, na visokoj bezbednoj obali, odakle se stepenicama silazilo na reku.

Ta kuća i danas postoji zahvaljujući mome bratu, iako je okružena sa svih strana petospratnicama.

Dakle, ima baštu, podrum za onaj kupus, pušnicu.

Naravno, ne drže se više svinje i ne raste okolo ni zelje, ni bokvica, ni kamilica kao nekad.

Ima i smederevac na kome se u jesen peku paprike, ali moj brat više ne kuva pekmez od šljiva ili sapun u kazanu, kao što je radio naš otac, a drva se stružu na cirkularu.

Mislio sam da bi to mogao neki pedesetogodišnjak, poput moga sina koji kao arhitekta živi sa porodicom u Londonu već 20 godina.

A ja više ne mogu da mrdnem bez magnetne rezonance i ultrazvuka.

Dole, pod tom obalom, sada teče neka siva, nečujna masa u kojoj više ništa ne živi, niti se ko leti kupa, a banjale su se nekada naše babe, jer je voda bila i lekovita, pošto su se u nju ulivale banjske vode Mataruške, Bogutovačke i Jošaničke Banje.

Da pecamo krkuše naučio nas je neki Miroslav Vasić još kad smo pošli u školu 1948. Ja sam tada mislio da je on čarobnjak.

On bi uvek prošao kroz naše dvorište, sišao do vode, pogledao u vodu, pa u nebo, izvadio bi jedan kamen, obrnuo ga i pogledao odozdo i rekao: „Danas klen ne radi! Nama je ostavljao krkuše koje smo hvatali na olovo i gliste, a on bi zagazio, do sredine reke i sa dugačkim, vitkim štapom od leske, počeo tzv. brzi pec. Bacao bi sa takvom tačnošću mamac pod vrbe i žbunje pored obale i puštao ga da ide niz brzak i kada potone – klen. Dok stigne od naše obale do mosta, a to su dobra dva kilometra, na nizu je bilo desetak kila ribe. Kad je stigao fenol u Ibar sedamdesetih, krkuše su nestale i povukle se u manje reke. Moj otac je bio čuveni pčelar, pa je sa bratom napravio na 14. kilometru prema Goču pristojnu kuću i pčelanik sa oko 50 košnica. I opet smo leti, kada ja dođem, hvatali krkuše. Tu su se spajale reke Sokolja i Turija i nastajala Ribnica, pritoka Ibra. I Miroslav Vasić se povukao na druge reke. Na Moravu, Musinu reku, Brezansku reku, ali je uvek hvatao klena. Na skakavca, na truta, na žapče, na crnu dudinju, na šljivu madžarku. Nikada nije „hranio“ ribu. Pregazio je stotine kilometara, nekad i vrlo hladne vode i kad se razboleo, a bio je desetak godina stariji od mene, prvo su mu otkazale noge. Ali pre nego što se to dogodilo, u leto 2012, videli su ga ljudi rano ujutru na našoj gočkoj reci Turiji kako sedi iznad jednog povećeg vira. Imao je već 80 godina. Oko podne, dotrčao je jedan klinac i rekao da nas Vasić zove. Kad tamo, on na nizu drži nekoliko krkuša (one su obično 100 do 200 grama, nekad i manje). Ali jedna je bila ogromna, možda 700 do 800 grama. „Uhvatio sam krkca-kapitalca! – rekao je Vasić trijumfalno. Video sam je nekoliko puta za poslednjih dvadeset godina. Šta joj sve nisam gurao kao mamac pred glavu. Nikada nije htela da izađe cela na svetlost dana. A uhvatila se na belu dudinju, tačno ovde gde je bila vodenica!“

Miroslav Vasić je umro posle nekoliko meseci.

Otada nisam više pecao.

Doselilo se mnogo ljudi, zalivaju bašte, voda omanjila, jedva curka.

Vi ste dobro primetili.

Gde dođu ljudi, nestanu krkuše.

Mene još više plaši vaša briljantna pesma „Kiselo drvo jede Srbiju“.

„Najpre sam je isekao iz lista Danas – oduševljen temom, ritmom, preciznim jezikom, rimom, a onda sam počeo da gledam oko sebe i primećujem zapuštena dvorišta, bašte, nebrigu, divlje deponije i da primećujem tek niklo kiselo drvo, koje svake godine osvaja sve veći prostor. Kad su nam iz Levča javili da je u napuštenom vinogradu gde smo mome tastu napravili ranije mali kućerak sa podrumom, da ima nešto dok radi sa lozom, i gde nismo bili već 25 godina, niklo je kiselo drvo, kažu, iz podruma. Probilo drveni pod i izašlo kroz krov. Tek sam onda shvatio strahotu onoga što nam se dešava. Nedavno preminuli arhitekta Branko Bojović u jednom od poslednjih brojeva stručnog časopisa ‘Izgradnja’, koji je uređivao, napisao je: ‘Srbija je već podeljena na dva geta. Jedan geto je Beograd, gde svake godine dolazi pedesetak hiljada novih žitelja koji nemaju šta da rade, a drugi je ostatak Srbije, gde postoji 800 hiljada hektara parloga, jer tamo više nema ko da radi!“