O političkom ponašanju pravoslavnih crkava

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Taj budući anhronizam – crkava proizašlih iz viznatiskog šinjela – mogao se nazreti već u srednjem veku. Uporedimo tekstov iz istog perioda; tako na primer, u jednom vizantijskom tekstu čitamo: „upokojeni Jovan je posedovao pravu nauku i nisu mu bile potrebne ni gramatičke beznačajnosti, ni poznavanje Homerovih brbljarija, niti laži besednika… On se nije služio ni sofizmima, ni silogizmima koji su samo paukova mreža. Astronomiju, geometriju, aritmetiku smatrao je nepostojećim stvarima…“ U tekstu sa Pariskog univerziteta čitamo, pak: „Sakupio sam ‘mirakule’ Device, preuzete iz opisa koje sam pronašao u knjižari svete Genoveve u Parizu i stavio sam ih u stihove za svoje pariske studente kako bih im pružio živ primer… Materijalni predmet ove knjige čuda su svete Device. Međutim, umetnuo sam i činjenice koje se odnose na fiziku, astronomiju i teologiju… Konačni razlog počiva, naime, u trajnoj veri u Hrista. A ona pretpostavlja teologiju, poštovanje fizike i astronomije.

2. Vrlo dobar clanak. Uloga pravoslavne crkve u politickom zivotu zemlje je slabo istrazena.

   Dodao bih jedan interesantan primer mesanja crkve u politiku :
   25 marta 1941 jugoslovenska vlada je potpisala mirovni pakt sa Nemackom (kao sto ga je potpisao i SSSR – pakt Molotov-Ribentrop).
   Medjutim, patrijarh Gavrilo Dozic je bio žestok protivnik potpisivanja Trojnog pakta i tražio je od jugoslovenske vlade da ga ne potpisuje. I patrijarh i episkopi SPC su činili sve što su mogli da bi onemogućili potpisivanje pakta sa silama Osovine. Istog dana kada je pakt srusen vojnim pucem 27 marta 1941, Sveti arhijerejski sabor SPC je već bio na okupu. Otvarajući vanredno zasedanje Sabora patrijarh Gavrilo je blagoslovio državni udar rečima: „Noćašnji akt spasao je čast našeg naroda i države, pa zbog toga i mi možemo samo blagosloviti ovo delo.“

3. Cist primer uticaja crkve na politicka zbivanja je Poljska. Papa Vojtila je javno zastupao anti komunisticke pokrete u poljskoj cak su njegovi svestenici javno podrzavali strajk u Gdanjsku, od koga je sve i pocelo. Kod nas crkva nije ni svesna koliko moze da pomogne u razvoju demokratije. Videli smo to na primeru Crne Gore u zadnjig nekoliko meseci. Problem je sto je nasa crkva siromasni rodjak bogatih crkava pa je politicarima mnogo lakse da kupe lojalnost pojedinih Bozjih slugu.. .

4. Devedesetih godina prošlog veka, Miroljub Jevtić je rekao: „Srbi nisu krivi ni za zločine koje su sami počinili!“ Hrišćanski stav, nema šta! Da li se i to izučava na FPN-u, rodnom mestu politikologije religije?

5. Gde je moguće naći navedeno delo-disertaciju gospodina Vekovića?

6. „Bog sve vidi, kažnjava i prašta“. Najveći je greh tvrditi za hrišćanstvo da je to Isusova Božja religija. Istina je da je to ideologija kojom su zaštićeni oni koji imaju dušu Sotone, baš onakvi protiv kojih se Isus borio, a koji su ga rastrgli na krstači.
   Svi su apsolutizmi bili blagosloveni od Crkve. Religija je uvek, još od Konstantina, bila uz diktatore i tlačitelje i nikada na dobrobit ugnjetavanih. Uvek je bila prva da ponizi, prokune pametno, duhovito. Uvek je bila udarna pesnica protiv mladosti i protiv žena, protiv života. I Tomas Džeferson je bio u pravu: „U svakoj zemlji i u svakom dobu, sveštenik je bio neprijatelj slobode. On je uvek u savezništvu s despotom, pomažući njegove zloupotrebe u zamenu za zaštitu svojih.“
   Bilo koji papa je, otkada je hrišćanstvo postalo državna religija, pre sadašnjeg Franciska, ono što je bio Kajafa u Hramu u Jerusalimu, a koji je ubedio rimskog namesnika Pilata da Isusa osudi na smrt. Samuel Klemens, poznatiji kao Mark Tven, tvrdio je da „Kada bi Hrist sada bio ovde, postoji nešto što sigurno ne bi bio – hrišćanin!“
   Crkva je svojom ideologijom sprečavala određene ljude da osveste čovečanstvo. Crkva ćuti dok Asanža drže u pritvoru, jer je ona, relativno, mnogo veće delatnike usmrćivala, i to u živoj vatri. Vekovima Crkva zajedno sa vladarima, kasnije državnim institucijama, je bila bestijalni izvršilac umorstva najobdarenijih umova koje je čovečanstvo imalo – onih koji su govorili istinu. Vlast i Crkva su izazivali sukobe, a u Prvom i Drugom svetskom ratu učinjena najveća i najgora masovna ubistva. A šta reći za uništene cele civilizacije, od kojih su neke živele dajući prednost duhovnom ispred materijalnog, na kontinentima koje će uništitelji nazvati Amerikom. Crkva je sa vladarima delila plen potopljen krvlju i okađen dušama ubijenih.
   Iako je Isus bio izričito protiv osvete, Crkva, koja se poziva na Hrista, ne samo da je ćutala, već je pomagala dok su masovno u gasnim komorama ugušivani njegovi sunarodnici – Jevreji tokom Drugog svetskoga rata, i ubijani na bestijalan način od strane ustaških monstruma Srbi, Jevreji i Romi u Hrvatskoj.

7. Tradicionalno zapadni proučavaoci su držali navode jevanđelja bogomnadahnutim. Kao da su hteli da preporuče ljudima sa sotonskom dušom da mogu mirno da prave zlo, da materijalno bogata, silom zaštićena, manjina vlada većinom čovečanstva
   Još u šestom veku pre n. e. Heraklit Efeski je otkrio da „Kosmos nije stvoren ni od bogova ni od čoveka, nego je uvek bio, jeste i biće večita vatra“, što je kasnije potvrdila savremena nauka. Međutim, najmoćnije religije i dalje tvrde da je Bog ili Gospod, stvorio sve – stvorio i čoveka i Zemlju, koja je nekada bila ploča za religiju, kao što se smatralo da se Sunce okretalo oko Zemlje, jer su na njoj sveštenici i Crkva. Crkvenjaci ne mare za trku naučnika da uhvate najsitniju česticu bozon, koja nosi masu. Neka naučnici traže najsitnije čestice u jezgru atoma, neka u laboratorijama sazdaju čoveka od jedne ćelije, religija i dalje opstaje i ubeđuje naivne, pre će biti uplašene i neslobodne, neke lenje, time amoralne, da je Bog stvorio čoveka, kao i Zemlju i sve u svemiru, a po meri i za dobrobit ljudskog roda.
   Pre monoteizma postojala je mnogobožačka religija, koja je prepoznala ljudsko neznanje, pa je podsticala znatiželju i učenje, i na taj način razvijao se um i volja kod čoveka. Nažalost, jednobožačka vera, iako novija, čini obrnuto – razvija i čuva slepo verovanje, pokornost i lažno samopouzdanje zasnovano na svemoći Gospoda i podstiče nerealno uverenje da će na kraju uz Božju pomoć sve biti kako treba.
   Svi bogovi su izmaštani iz potrebe čoveka da veruje u nešto što je bolje i moćnije od svega što ga ugrožava, pa i od čoveka, a što će mu pomoći da preživi i savlada sve izazove surovog okruženja i da živi bolje. U monoteizmu bog to obećava samo ako ga bespogovorno slušaju, ako ne na ovom onda bar na onom svetu. „Istorija religije je amalgam realnosti i laži, istorijska realnost postaje laž, nestvarna bajka postaje istina.“ (Žan Kokto, Journal d’un inconnu)
   Mnogobrojni mudri ljudi pisali su filozofske knjige, mnogi su napisali izuzetno dobre romane, no retki su oni koji nisu ostajali u uverenju da ono što je napisano u Svetom pismu, ili ono što propovedaju crkve, jeste to što treba posebno poštovati.
   Za poštovanje su pojedinci koji razmišljaju i objavljuju ateističke knjige, dok oni koji snimaju filmove u kojima prikazuju sasvim drugu sliku života Isusa Hrista nemaju nameru da dosegnu istinu, već da dobro unovče svoj proizvod – konstruisanom laži da se obogate, oduzimajući od naivne većine. A upravo suština Isusove ideje je bila doći do istine, dok su njegovi naslednici sve to pretvorili u najveću laž. Istina je u nama, samo nam nije dozvoljeno da je živimo. ABUSUS OPTIMI PESSIMUS (Najgora je zloupotreba najboljega).

8. Nije lako komentatorima kad zalutaju u svojim razmišljanjima i promaše temu. Prof. dr Miroljub Jeftić je želeo da istakne redak primer iz društveno-humanističkih nauka u Srbiji da se jedna monografija, i to docenta, pojavi u izdanju veoma uglednog svetskog izdavača naučne literature. Poznato je da ovdašnji društvenjaci-humanisti jedva objavljuju u poznatim međunarodnim naučnim časopisima, osim, možda, arheologa u proteklih nekoliko godina. Usput menotr nije propustio priliku da pohvali svog doktoranda, pa malčice i samog sebe.
   Pitanje za asministratora: Zašto juče niste objavili moj kratak komentar povodom teksta Miloša Kovića, u kojem nije bilo ničeg uvredljivog?