O povlačenju direktora Beogradske opere Nikole Mijailovića sa funkcije: Dve strane jedne ostavke

Ali „slučaj“ Nikole Mijailovića govori suprotno ovoj ustaljenoj praksi. On je u svojoj matičnoj kući uživao veliki ugled, njegovim radom bili su zadovoljni svi, i publika i saradnici, a direktor Narodnog pozorišta, u čijem sastavu deluje opera, Svetislav Goncić i on imali su više nego skladan odnos. Nekoliko dana posle Nove godine uručeno mu je priznanje Pečat nacionalnog teatra i obnarodovana ostavka. Počast i odlazak su se poklopili. Neuobičajeno.

Pa zašto je on podneo ostavku? Istog dana, 10. januara, o tome su pisali i Politika i Danas. U tom tekstovima ima ponešto slično i mnogo različitog. Slično je to što se u oba lista nedvojbeno ističe da je Mijailović bio izuzetno uspešan direktor Opere. „Nijedan upravnik Narodnog pozorišta i direktor opere nisu imali bolju saradnju od Goncića i mene i ponosim se time i ponosim se onim što smo uradili za dva i po sezone“, rekao je Mijailović za N1, a prenosi Danas.

Politika, na osnovu intervjua sa samim Mijailovićem, opširno piše o veoma uspešnom njegovom delovanju i navodi da je u to vreme sprovedena „reforma operskog studija u kojem se sada, pored pevača, usavršavaju dirigenti i korepetitori, u međuvremenu su zaposleni i umetnici sa vrhunskim referencama“.

Navodi se da su u Narodnom pozorištu gostovali naši operski umetnici koji su zvezde u svetu poput Željka Lučića, Milijane Nikolić, Zorana Todorovića.

A šta je različito u Politici i Danasu. U Politici se o razlozima ostavke i ne govori nego se samo kaže da je umetnik stranački neopredeljen i navode njegove reči da služi zemlji i narodu i da za politiku tu nema mesta i da nije hteo da obrazlaže ostavku.

U izjavi na N1, na koju se poziva Danas, Mijailović govori o tim razlozima. „Dao sam ostavku na mesto umetničkog direktora Opere Narodnog pozorišta jer sam video da je poželjno da se potpiše spisak za podršku predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i procenio sam da mi više tu nije mesto.“

Umetnik vrlo suptilno, bez teških i uvredljivih reči, govori o „mekim“, ali snažnim pritiscima. Prvo telefonski poziv sa „odgovarajućeg mesta“ sa informacijom da to potpisuju ljudi koji su imali rezultate. (Ispada da je počast naći se na takvom spisku ). Takav predlog se više puta ponavljao (i uvek se koristio pridev „poželjno“) u novembru meseci u jeku predizborne kampanje. „Ne tera me niko, ali vidim da je poželjno.“ Pošto nije hteo da potpiše to što je poželjno, Mijailović je zaključio ja je nepristojno biti tu gde je.

Jasno je da su iz vrha SNS-a unapred napravili spisak uglednih ljudi, dokazanih po rezultatima, i vrbovali ih kao što se vrbuju fudbaleri u prelaznom roku. Moj prijatelj dekan jednog fakulteta mi je rekao da je morao da potpiše Vučićev spisak da mu ne bi više puta slali u kontrolu razne inspekcije i komisije, ali mi je dao časnu da na listiću neće zaokružiti Vučića.

U vezi sa Mijailovićevom ostavkom postavlja se pitanje kako i zašto u dva različita glasila isti čovek u istom slučaju različito postupa. Jednom (9. januara na N1) potanko je ispričao kakve je pritiske trpeo, a drugi put (Politika, 10. januar) nije hteo da obrazlaže ostavku.

Nisam sklon da verujem da on „nije hteo“, jer sam ubeđen da je Mijailović stabilna ličnost i odvažan čovek koji se ne odriče svojih prethodnih reči. Verujem da je Politici stalo da se prećuti ono što gazdi ne odgovara iako to interesuje javnost. Da nije tako, koristila bi razgovor sa Mijailovićem na N1 koji je objavljen i na internetu. Ali, nije pametno čačkati mečku.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.