O precenjenosti „novog vala“

Naravno, u odnosu na ono što jeste za cenjenje u muzičkom smislu. Previše je onih koji ovaj muzički pokret uzdiže na pijedestal!

Neko mora glasno da iznese i drugačije mišljenje.

Otkud sad priča o novom talasu?

Zašto? Čemu? I ko sam ja da pričam o tome?

Pa, slušalac, ljubitelj muzike.

Nisam primetio da su i oni koji ga hvale nešto drugo i da su kompetentniji.

Bilo je to početkom osamdesetih kada je, primetite, mnogo toga počelo da nastaje, ali mnogo više toga počelo da nestaje.

Logično! Jer, ako prvoklasni muzički događaj nisu bili krajem sedamdesetih nastali prvi LP grupe Tajm, Korni grupe, neki albumi Smaka, Leb i sola i Dugmeta (da i Dugmeta), nego Paket aranžman, Odbrana i poslednji dani… onda ne čudi ništa od onoga što je bilo posle. E, sad… da li je novi talas bio uvod u pad kriterijuma za sve (jer ni muzika, ni tekstovi, ni sviračko umeće nisu bili na nivou prethodnika) ili je on bio samo manifestacija poslovičnog okretanja publike ka svemu što je jednostavnije, večno je pitanje.

Beograd i Zagreb su, posle pionira roka s kraja 60-ih ponovo bili u fokusu.

Nisu više Zvezda i Dinamo bili povod za konkurenciju između nas i njih, već i muzički pravac koji je promovisao i jezičku različitost oličenu u dubletu talas/val.

Paradoksalno je što u fokusu ovih valova i nije bila muzika, već nekakva pobuna, stav, bunt… Nakon što je Tito umro?

Ma, hrabro!

Znate, neki su iskazivali isto, pa još i kvalitetom i dok je Stari bio živ.

Kada sam jednom prilikom pitao (sada pokojnog) oca zašto je polovinom sedamdesetih „batalio“ muziku, odgovorio je: „Znaš, posle onog roka iz prve polovine sedamdesetih na koji smo svi otkidali, pojavile su se u svetu neke grupice kao Slejd, Smoki, Svit, T-reks, koje su u odnosu na to što smo voleli svirali neke pesmice, hitiće… Nije to meni smetalo, ali činilo mi se kao da je publika BAŠ TAKVU muziku čekala i da je u tim pesmicama prepoznala ‘ono pravo’. To mi je smetalo i video sam da ja tu nemam šta da tražim – neka to sviraju drugi, ja neću!“.

Danas mnogi rok kritičari (pre pojave lajf koučeva, vlogera, jutjubera i trendsetera sam mislio da je ovo najbesmislenije zvanje) ističu novi talas kao nešto najvrednije u domaćoj rok muzici.

Ne prepoznaju, dakle, vrednost onoga što je kod nas u drugoj polovini sedamdesetih činilo jednu struju, oličeno u Korni grupi, Leb i solu, Tajmu, Smaku i Dugmetu (da, Dugmetu! Ništa strašno ako se neko sad ljuti na mene jer ako je neko pri pomenu njih pomislio na njihove pesmice, a ne na ozbiljne stvari, taj je ionako već ljut što kudim novi talas).

Ali, samo malo!

Početkom osamdesetih se kao rok kritičari oduševili novim talasom? Hm… nisu li to oni koji su se kao publika sredinom sedamdesetih oduševili rok hitićima? Kako takvi isplivaše kao sudije? Tako… Uvek je ta! Bilo je i u novom talasu stvarno dobrih grupa (EKV pre svih!). Ali, ipak, od tog „pravca“ ostalo je par pesama, neki koji još uvek stvaraju istu pesmu i ostao je Krle (on već tri decenije jaše na novim talasima). Mnogi su odavno digli ruke od muzike, neki su najbolje napravili kad više nisu bili deo novog talasa/vala, nego mejnstrima. Dobro, nekima je novi talas/val obeležio mladost. Ali, nekima je istu obeležio i dr Igi. I šta ćemo sad?

Uvek se nađu neki, agresivni i nametljivi, koji precenjuju i stvaraju precenjenosti pa onda oni i oni drugi koji ih slede se opredele za ono što je pogrešno, što odgovara onome koji je pogrešan i onima koji su pogrešni i onda SVI mi koji nismo Oni, ispaštamo. NJima uvek treba neki novi talas da ga zajašu jer ne žele, ili neće, ili ne znaju da stoje na zemlji.

Tako je i u muzici i u književnosti i na filmu i u svemu što kani biti umetnost. Isto je i u politici.

Takav nam i život. Zato, ne ćutimo!