O prioritetima

Jednom tekstu o paljenju deponija u Libanu 2017. godine Hjuman rajts voč (Human rights watch) dao je naslov “Kao da udišete sopstvenu smrt”.

Pančevci odavno zatvaraju prozore kada vide dim iz dimnjaka svojih fabrika. To rade i Smederevci kada crvena prašina počne da pada sa neba. To su radili Borani kada im je iz topionice Ziđin koper u vazduh stigao sumpordioksid osam puta veći od dozvoljenog. Sličnog scenarija se plaše Rađevci kada Rio Tinto počne da kopa i prerađuje litijum.

Pred nama se nalazi jedna dilema, na prvi pogled jednostavna. Koja je cena zdravlja, pa na kraju krajeva i života stanovništva? Da li su investicije u eksploataciju ruda, nesporno velike i koje će doneti zaposlenje hiljadama ljudi vredne zdravlja tih ljudi? Siromaštvo ubija, ali zagađeni vazduh i voda ubijaju još brže.

Ne samo to, već i šta bi trebalo da su prioriteti u javnoj potrošnji? Gde se na agendi nalazi zaštita životne sredine, ugradnja filtera, prečistači otpadnih voda, uređene deponije. Vlasti poslednjih par godina mnogo pričaju o tome, ali čini se da dela ne prate obećanja.

Prema podacima RZS u 2019. godini u investicije u zaštitu životne sredine uloženo je oko 100 miliona evra. Budžetom je predviđeno da u ovoj godini u ekologiju bude investirano oko 200 miliona evra. Najavljeno je d aće se ove godine graditi nacionalni stadion od 250 miliona evra.

Fiskalni savet je pre tri godine napravio detaljnu studiju o stanju u oblasti zaštite životne sredine i potrebama za ulaganjima. U narednih desetak godina (od 2018) trebalo je uložiti 8,5 milijardi evra ili oko pola milijarde godišnje u izgradnju prečišćivača otpadne vode, fabrika vode za piće, proširenje kanalizacione mreže, izgradnju sanitarnih regionalnih deponija i postrojenja za tretman otpada, uklanjanje „istorijskog“ i opasnog otpada.

“Ni u jednom istraživanju koje smo sproveli do sada nismo uočili toliko poražavajuće zaostajanje Srbije kao u ovoj oblasti, ne samo u odnosu na razvijene zemlje EU, već i u odnosu na uporedive zemlje Centralne i Istočne Evrope (CIE). Voda za piće u Srbiji znatno je lošijeg kvaliteta od uporedivih zemalja, skoro da nema deponija otpada koje zadovoljavaju sanitarne standarde iz njih se izlivaju opasne materije u vodotokove i izvorišta vode, a na tim deponijama učestali su požari s veoma opasnim isparenjima. Takođe, praktično sve otpadne vode iz kanalizacije izlivaju se u vodotokove bez ikakvog prečišćavanja, čak i u najvećim gradovima (Beograd, Novi Sad), što je u EU nedopustivo. Na kraju, ni sistem kontrole i smanjenja zagađenja vazduha skoro da uopšte ne funkcioniše, a procenjuje se da trenutno približno 2,5 miliona građana živi u oblastima s prekomerno zagađenim vazduhom, koji sadrži barem jednu zagađujuću materiju u količini koja se može smatrati opasnom po zdravlje”.

“U Srbiji praktično ne postoji infrastruktura za prečišćavanje otpadnih voda iz domaćinstava i fabrika, pa se manje od 10% otpadnih voda prečisti, a ostatak se direktno ispušta u reke”.

“Organizovano se skuplja tek 80 odsto komunalnog otpada, za razliku od preko 95 odsto u uporedivim zemljama CIE. Ostatak otpada završava na „divljim“ deponijama kojih u Srbiji ima oko 3.500, od čega veliki broj u blizini naselja i izvorišta vode”.

“Zbog višedecenijske nebrige o kvalitetu vazduha trenutno je najmanje trećina stanovništva Srbije izložena prekomerno zagađenom vazduhu”.

Ovo je kratak izvod iz opisa stanja životne sredine. Naše životne sredine. Onoga što udišemo i što pijemo.

Već sada mladi obrazovani ljudi sa dobrim platama odlaze iz zemlje između ostalog i zbog zagađenja. To bi mogao biti i jedan od odgovora na nečuveno pitanje jednog od ministara “šta još treba da uradimo da bi žene odlučile da rode treće dete?”. Možda da se pobrinete da ne budemo na vrhu po zagađenosti vazduha pa da ta deca za koju deceniju ne završe na onkologiji.

Da li je dovoljno da gradonačelnik Beorada poruči sugrađanima da “kada ostete dim da zatvore prozore” ili će Srbija početi stvarno da se bavi zaštitom životne sredine ili bolje reći zdravljem svog stanovništva. Mada strepnja je veća od nade ako uzmemo u obzir izjavu predsednika da “džihad zelene agende u svetu služi za uništavanje vitalnih interesa suverenih zemalja”.

Šta god bio džihad zelene agende, najvažniji ako ne i jedini vitalni interes zemlje je zdravlje ljudi.