O psima, ljudima i psima

Danima, mesecima je bila udarna vest na medijima, iz čitave države su se javljali dobri ljudi koji su hteli da je udome.

Na kraju je i udomljena i, koliko mi je poznato, iako ta vest nije bila toliko eksploatisana, napuštena od „hraniteljske“ porodice. Sad je Mila na nekom nelegalnom groblju za kućne ljubimce. Nije dočekala izgradnju zvaničnog. Pasji život…

Nego, teško je oteti se utisku da je smrt novinara Vladana Radosavljevića izazvala manje reakcija od sudbine nesrećne Mile. Nije to bila obična, uobičajena, ponajmanje prirodna smrt. Nesretnog čoveka i njegovu suprugu su napali, izujedali (njega na smrt) – psi!

Potpuno se slažem (ja koji ga nisam lično poznavao, već samo bio upoznat sa njegovim radom koji sam cenio) sa njegovim kolegama i prijateljima koji su njegovu smrt proglasili simbolom ovog vremena. Da, baš je tako! Najpre, ovo je jedna od mnogobrojnih nasilnih smrti za koje niko nije kriv. Izujedali su ga psi pripremljeni za borbu.

Jesu li te borbe kod nas dozvoljene? Naravno da nisu! Zašto neko nadležan nije reagovao – Levijatan na primer? Dobro, malo sarkazma u funkciji ventila nije naodmet. Kako to da su bili van boksova? Kako to da nisu imali brnjice na njuškama?

Što im je vlasnik u zatvoru (zbog organizovanja borbi pasa sigurno nije!). Ko ih je čuvao? Kako? Zašto? Kako to da niko nije reagovao na neadekvatnu brigu prema njima? Levijatan na primer? Šta je sa ostalim udruženjima za zaštitu životinja? Ima ih onoliko? Ništa… Oni ionako često prava pasa stavljaju iznad prava ljudi, računajući da za ljude ima ko da brine, a nema!

I zato su u pravu naši ugledni novinari, Radosavljevićeve kolege i prijatelji kada kažu da je ova smrt simbol vremena. Sve se ovde stavlja ispred čoveka! Počeli smo evropske zakone da uvodimo otpozadi… Čak je i zakon o osobama sa invaliditetom još davno donet u paketu sa LGBT pravima (inače, čini se nikad ne bi bio donet) i možda zato jednu diskriminisanu zajednicu (LGBT) učinio još diskrinimisanijom.

Valjalo je raditi po redu, a oni bejahu malo nestrpljivi. Osobe sa invaliditetom još uvek muče skoro iste muke. Ovde je većina obespravljena, i to ne ona o kojoj govore neki političari – oni koji se kunu u Putina, pravoslavlje i porodične vrednosti kao ideologiju. Ne! Ovde je obespravljena većina koja bi da živi normalno! O njima ne brine niko, tj. brinu urušene institucije; njihove interese ne zastupa niko; oni nisu organizovani – oni se podrazumevaju, a njima se ne podrazumeva ništa. I tako, u potrebi za gorepomenutim ventilom i oni traže svoje mesto – i nalaze ga u pričama onih koji im se obraćaju i tako neretko zalutaju i izgube se.

Ima li nade? Biće nam bolje kad i mi budemo bolji. Dakle teško!

Autor je profesor književnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.