O statusu vojnih beskućnika

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Taj Čedomir Kisić je bio dugogodišnji upravnik doma Vojske Srbije,u francuskoj ulici,kojom gazduje V,U. Dedinje,i civilno je lice! Postavljen je za direktora V U Dedinje,od nedavno,i to je po prvi puta,da civil upravlja tom ustanovom!? Mišljenja sam da su stvarne gazde na nekom drugom mestu,jer sa tim objektima,očito ima muljanja,te da su nekome namenjeni,samo ih treba ruinirati,kako bi se neko domogao ne samo objekta,nego lokacije koja ima popriličan broj kvadrata u centru Dorćola! Kako su se samo uništavali objekti SRC Surčin,koji je imao restoran kao iz bajke i niz drugih objekata,koji sada ne postoje!? Ovo je samo delić priče koju znadem,a i proverljiva je,jer sam tamo bio zaposlen! Sada iz pozicije penzionera,i sa (nisam siguran) bezbedne distance,odgovorno ovo izjavljujem,s punim imenom i prezimenom!

2. Treba da dođete i vidite uslove života u tim vojnim kolektivnim centrima, posebno mislim na objekat u Deligradskoj ulici. Ja sa majkom (i pokojnim ocem) živim u takvim uslovima još od 1992. godine. Prvo smo živeli u Domu vazduhoplovstva u Zemunu, ali je ta zgrada pogođena za vreme bombardovanja što je bio ogroman stres. Zatim smo se preselili u „hotel“ Deligrad i tako po kolektovnim centrima već 26 godina. U maloj sobi živim sa majkom koja je dijabetičar, hipertoničar i kojoj su preko neophodni uslovi za život u cilju očuvanja zdravlja. Otac mi je oboleo od karcinoma i preminuo. Vojno stambena komisija nije „videla“ njegovu bolest jer je trebalo prioritetno da reše stambeno pitanje. Tek kada je umro skinuli su nam bodove. Mama je u poslednja dva meseca ležala po bolnicama, ali su lekari na VMA njeno stanje okarakterisali da je u skladu sa godinama, a ima deset dijagnoza. Sve je to sa tim ciljem da nam ne dodele stan. A pritom stanove dobijaju zdravi ljudi ili ono po „crnogorskoj“ liniji. Ne znam šta mi je da činim, kome da se obratim jer ovakvi uslovi života dovode do psihičkog propadanja. Ja redovno imam panične napade, potpuno sam se zakočio na svim životnim poljima. Sanjam da ću jednom da imam svoje kupatilo i bar svojih dvadeset kvadrata. Pritom majka o ja svakodnevno preživljavamo psihičku torturu od strane komšija. Mogu samo da kažem da je ovo tuga. Kada ćemo postati i mi „vidljivi“ i da li postoji nada da ćemo konačno početi da živimo.